Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 2, Од прогласа независности Србије до абдикације краља Милана : 1878-1889.

_ ПРЕДГОВОР Џ

А та је опозиција краљевској влади, у овом моменту, поред Либералне Странке — постао Радикализам, пред киме је и Младоконзервативна Странка, мислећи да се морално појача, променила своје традиционално име и назвала се „Напредна Странка“, под којим ћемо је именом ускоро знати и пратити.

Ми Радикализам знамо, још као новог и узгредног чиниоца, нарочито од 1877. године из расматрања у књизи [. У овој књизи [. биће ближе и опширније изнесено и његово порекло и његов целокупни развој, до промене од 19. окт. 1880. године, када владу предузимље Младо-Консервативна Странка, све дотле верна савезница појављеног Радикализма, у борби противу Либералне Странке.

Долазак владе из досадашње-опозиције, а уз то искључиво састављене из представника Младоконсервативне Странке, већ је сам собом био акт њеног вероломства према дојучерашњој интимној дружби њеној са представницима Радикализма, а за саме представнике Радикализма разрешница од свих обзира према новој влади. Владалац пак, који је по сили својега уставног права сменио Либералну, а поставио Младоконсервативну владу, са потпуним игнорисањем Радикализма, учинио је тиме једну фаталну погреш«у, којој ће следовати недогледне последице.

Ако би то било само са неувиђавности и са недовољног познавања новога и дотле неорганизованог противника, то би се, за толико, могло и разумети.

Но, када се Радикализам, одмах на првој новоизабраној Скупштини, јавио као организована целина са својим програмом, са изразитим и то знатним бројем својих представника; кад је он ускоро показао своју офанзивну моћ; када је он, у борби која је ускоро настала, издржао све нападе и Владе и Напредне Странке и у борби на отвореном пољу, нарочито на допунским изборима у мају 1882 и на општим у септембру 1883 показао своју неодољиву моћ; када га најпосле и отворена противност владаочева није у напредовању уставила, — даље игнорисање нове, бројно јаке и у борби одсудне Радикалне Странке, постало је једна непоправима политичка погрешка и Владе и слабе Напредне Странке и Владаоца. А кад се у томе игнорисању било већ и сувише далеко отишло, и сви мостови за узајамно зближење срушени, онда се није више ни могло натраг, и брутална борба имала је да пресуди крај почетога процеса.

Владалац је, са ослонцем на слабу, и даље неуспесима све више компромитовану Напредну Странку, изабрао онај најтежи, па са тога и најгори начин, отвореног рата са Радикализмом, у коме је он, за први мах, победио на Краљевици 1883. год. да после две године, из сталне бојазни од Радикализма, подлегне на Сливници 1885., али овога пута с њиме, на жалост, и српски народ и Србија.