Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 2, Од прогласа независности Србије до абдикације краља Милана : 1878-1889.

ПРЕДГОВОР 9

постали су „обичне“ појаве, у којима је опет и дугачка рука власти вршила „своју дужност“. Политички живот, кроз више година, могао би се, на жалост, још можда најтачније обележити оном старом речију као: Рат свију, против свакога!

„Право“ је и остајало, наравно, увек на страни онога, ко се.

покаже да је јачи. ·

Несумњивих доказа за ово наше тврђење биће, на жалост у великом размеру, на листовима ове књиге [. као и на листовима савремене журналистике и у актима судова.

Док се све ово у главном расправља између Напредне Странке на влади и Радикалне у опозицији, трећа, Либерална Странка, као представник државног искуства и умерености, у место да буде у сретном положају посредника, који мири и утишава завађене и закрвљене стране, она је двама факторама: Владаоцем и општом узаврелошћу у народу била дефинитивно потиснута у страну, са свима штетним дејствима овога незаслуженог положаја. Док је владалац Напредну Странку стално држао уза се, она, и ако бројно најслабија, будући годинама тако на власти, искоришћавала је све државне лукративне положаје и сва материјална средства, Либерална Странка, владајући негда у скромним државним приликама и увек руковођена принципом штедње, и ако је у својој средини имала одлични „домаћински“ елеменат, није створила тако зване и доцније добро познате чисто „партијске богаташе“, била је сада лишена свега и осуђена на неку врсту принудног вегетирања, које је — као што ћемо већ имати даље да видимо — прекидано истина сјајним, али ефемерним приликама.

Али то још не доноси смрт једне дубоко укорењене странке, што она није на власти. Други један стицај донео је Либералној Странци далеко већи удар, но сва немилост

Владгочева, но свеколико искључиво господовање Напредне 5

Странке.

Либерална Странка, већ је била у ово доба (око 1880) оличена и живела је у свом другом нараштају. Знаменити њени представници и борци из 1858. беху већ старији људи; а од њих мало беху млађи ипрви људи из 1868. Представници Либералне Странке у народу, из кога су, почев још од 1828, а нарочито од 1868 па све до 1878—80 излазиле познате нам, из Књиге 1. непобедне већине ранијих Скупштина, ти представници — као што знамо — беху у првом реду носиоци Народне Мисли, а тиме и носиоци ратова од 1875. до 1878. Вршећи на делу и са ризиком, који прати сва велика дела, ту своју историјску мисију беху они утрошили много своје дотадашње популарности а нису је ни куповали, ни одржавали на рачун државног добра; а од 1880. стално су као што ћемо видети, не само запостављени, већ и гоњени.

И у процепу, у коме се ускоро сав народ налазио од 1880. године, после силаска Либералне Странке са управе