Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 2, Од прогласа независности Србије до абдикације краља Милана : 1878-1889.

410 ЖИВ. ЖИВАНОВЕЋ

абдикације, погледи свесрдне пажње најближе околине, каб и по-. тледи љубави целога народа беху усредсређени на овоме нејаком изданку династије, чији родитељи напуштаху, један по један, и своје брачне и родитељске дужности, и своју земљу, па најзад и своје огњиште. Краљица Наталија већ поодавно беше ван земље, сада већ и као разведена жена свога мужа.

Двадесет четвртога дана после абдикације, бивши Краљ Милан, 18. марта т. г. остави и сам Београд. Тога дана отишао је на Исток, прво у Цариград, а одатле у Јерусалим. Дотле се беху већ сасвим стишали таласи изненађења, које беше у свему народу, као и ван граница Србије, изазвао изненадни силазак с престола овога необичног Владаоца.

Краљевски Намесници, пошто су и бившу Краљицу Наталију, која је тада живела у Јалти у Јужној Русији, известили нарочитим писмом о великој промени у Србији, беху већ предузели у пуном смислу речи вршење краљевске власти, и образовање нове владе, из средине Радикалне Странке.

У Историји Србије беше преврнут један нов, чист лист. Свак се надаше, да ће на њему, за владе Александра ! Обреновића У, бити исписани срећнији догађаји, од оних, који се збише за владе оца његова Краља Милана, кога, како за овај мах изгледаше, нестајаше сасвим са јавне позорнице у Србији.

Али, ко може знати, куда невидљиви путеви судбине још воде, остављајући без одговора и оно друго питање: да ли ће се судба, негда тако славне и многозаслужне династије Обреновића, — после трагичне смрти Кнеза Михаила 1868. и драматичне абдикације Краља Милана 1889 — завршити бар овим двама фаталним

датумима или је у Књизи Судбвне другојачије писано

сигурно намештен на меснатом носу, те га је сваки час намештао и утврђивао. Развијених бокова, он се често несигурно држао на маленим сићушним стопалима. Глас му беше танак, детињски, понашање скромно, чисто бојажљиво. Као какав добро дисциплинован ђачић, он је сваки час погледао у свога гувернера Докића, као да би очима тражио од њега допуштење, да што каже, или одобрење онога, што је казао.... У његовим очима огледала се, за његове године необична повученост, прикривена узбуђеност, коју су одавали чести и ако тренутни нервни трзаји на невеселом лицу.“ И онда очевидац закључује: „Ово несрећно дете, осуђено да буде сведок неслоге и раздора, а не топлине и љубави у кући, у којој се родио, будило је дубоко сажаљење и тешку слутњу о судбини, која га је чекала.“ (Политика од 5. августа 1922. год.).

! Мисију, да то писмо преда и бившу Краљицу о свему ближе обавести, поверили су Намесници Алимпију Васиљевићу, члану Држ. Савета. Како Намесници тада још не имађаху секретара, а писац по повратку из иностранства још се бавио у Београду, то је њему поверено било да га начисто препише и од првог намесника однесе осталој двојици на потпис. — Ускоро за тим, писац се вратио на дужност у Пирот, као директор там. гимназије (од 1887). Ту је видео пролаз бив. Краља за Цариград н Света Места.

Наравно, никоме из народа, па ни писцу о. р. не падаше на ум, да испра“ ћајући дојучерашњег Краља на пут у Света Места, постави себи питање: да ли ће овај по својој вољи детронизирани Краљ, у својој тридесет петој години, остати себи до краја доследан» Но, и на такво ће питање дати одговор време, које долази, и којим ће се бавити књига Ш. ове Политичке Историје Србије.