Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 1, Од Свето-Андрејске Скупштине до прогласа независности Србије : 1858-1878

СЕДАМ ДАЉИХ ГОД. ВЛАДАВИНЕ 189

је многим нашим несрећама; јер докле се год наши министарски кандидати буду грамзили било за добром платом, било за таштом сјајношћу, дотле ће бити у њих опште добро последњи обзир; сваки ће бити сретан, да приклони главу, да заузме своју столицу и да на њој остане докле га не отерају.

„Кад нисам имао другог пута за објашњење, ја сам се морао кренути за Београд па се тамо објаснити. Бојао сам се да се Кнез неће растати са неким од својих министара, а докле су год они на управи, чињаше ми се, да дотле за мене не може бити наде на успех. Но било је других министара, од којих сам очекивао, да ће сеи сами удаљити, или, ако се не удаље сами, да ће их Кнез отпустити.

„На сваки начин надао сам се, да Кнез неће оставити без сваког призрења моје разлоге; а ако их, најпосле, не би уважио био сам решен молити му се, да ме поврати на старо место у Цариград, а надао сам се, да ми Кнез ту молбу не би одбацио.

Док је са оволико скептицизма новонаименовани Кнежев Министар мислио о свом новом положају, његови познаници из високог дипломатског света обасули су га честиткама. Велики везир Алипаша, који се у то време налазио на Криту, да лично руководи умирење овог побуњеног острва, послао је Ристићу својеручно писмо, у коме се налази и ово место: „Боље но ико, ја сам био у стању да оценим лојална, помирљива и мудра својства, којима вас је Бог тако богато обдарио“, наравно један китњаст оријенталски комплименат. Ово је везир, који је садоносилац решења о уступању градова. Досадашњем српском представнику, од сад српском Министру спољ. послова, Везир у свом писму додаје, и за у будуће, ову мисао: „Што се мене тиче, ја вас могу уверити, да нећу престати да идем путем, коме ћете ви одати правду“. Исто и Игњатијев цар. руски посланик, који поред „Најусрднијих честитака“ подсећа српског посланика и сада министра „колико се ја интересујем, вели, за Србију“ „И 0 искреном топлом учешћу, које ја узимам у свему, што се вас изолиза и из далека тиче“.

Буре, посланик Француске „тада, вели Ристић, највећи противник генерала Игњатијева“ није се задовољио само личном честитком, већ је и француском дипломатском агенту у Београду, нарочитим писмом 7./19. новембра авизирао промео“ Рустизевог положаја, у коме је интересантан коментар постављења Ристића за министра и не мање интересантан опис Ристићеве личности, као представника Србије досад.

„Г. Ристић нас оставља, вели Буре у том свом писму, одлазећи да одмени г. Гарашанина. Не знам шта бих мислио о овој промени, јер јој не познајем узроке, које ћу наћи у првом вашем извештају. Стога за сад само жалим г. Ристића. Ако су га позвали да му повере какву пустоловну политику (ипе ронћаие 4' ауапште), Мислим, да могу њему у почаст рећи, да не заслужује поверење, које се на њега полаже. У вашем новом Министру, ја сам нашао увек само изврсних својстава, као што су: умереност, спојена са врло великом чврстоћом, ванредна поузданост суђења, карактер поштен изван сваке сумње, на послетку све оно, од чега долази