Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 1, Од Свето-Андрејске Скупштине до прогласа независности Србије : 1858-1878

190 ЖИВ. ЖИВАНОВИЋ

поузданост приватвих и службених веза. Уверен сам, да је г. Ристић велики родољуб, у најбољем смислу речи, и радоваћу се, ако бисте се и ви придружили тачности ове слике“. Е

Но Ристићу је ваљало поћи са места свога шестогодишњег рада, са кога је са оволико пажње испраћен; а са обзиром на његове сопствене мисли, напред изложене, о новом наименовању, нити је он собом носио велике наде на срећан исход својих објасњења са Кнезом, нити га је, као што ћемо видети, што боље у истини и чекало. Он је, по свему судећи, предосећао велики прелом, који ово ненадно постављење у његовом животу чини. И са тим мислима и кренуо је се на пут за Београд.

Оно, што је после, одмах по његовом доласку у Београд наступило и сувише је било не само лично, но и политички важно, да је постало велики политички догађај, у ондашњој стагнацији српске унутрашње политике; а поред Ристића тицало се непосредно и самога Кнеза Михаила и његове владе, у коју је Ристић имао ући; једном речи: тицало се укупног политичког стања у Србији. Стога је тај догађај, и онда и доцније у историјским расправама и списима, много коментарисан и расправљан, са разних гледишта, у којима се осећају често лична схватања појединих савременика, полит, противника, па и разних писаца у интерпретацијама и догађаја и личности у њему. Када се ово наше дело штампа, деле нас од оног доба, кад се све ово догађа, пуних педесет и пет година; и сувише велики размак, да се без страсности може данас о томе говорити, кад нема више међу живима ни једне од личности ове интересантне политичке драме, па ако хоћете и трагедије. јер и ако је, можда, Јов. Ристић од 1860. године у многоме, док је био у Србији, следовао интенцијама па, ако се хоће и амбицијама Кнеза Михаила, а доцније и на једном специјалном задатку, то је Ристић могао чинити са ангажовањем свих својих моралних и умних сила, јер његова служба у Цариграду, по природи својој, била је по превасходству служба Отаџбини непосредно; — али од момента његова постављења за Министра иностраних дела, и поводом онога, што ће непосредно за тим следовати, Ристић је пошао чисто својим путем, по цену и свог високог положаја, и по цену нечега још вишег: рескирајући да падне у немилост код Владаоца, који га је до тог тренутка толико ценио и толико одликовао. А равићи се са ауторитативним Кнезом, и то у једној, за њега најосетљивијој тачци, била је онда нарочито, једна веома крупна „дрскост“.

Стога ћемо, мислимо, најбоље се одужити и свом задатку и историјској истини, ако све оно, што се између Кнеза и Ристића догодило, изложимо речма самога Ристића, које дословице пренашамо овде из његове напред већ поменуте аутобиографије, која је, као што смо рекли, доведена само до 1873. године и према томе остала и недовршена као што у свом оригиналном облику није ни предата јавности. Тако су и новембарски догађаји из 1867. у својој потпуности и логичној вези, остали недовољно познати. А они су се, до раскида, простирали на неких пет дана који су прошли у конференцијама између Кнеза и Ристића.