Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 1, Од Свето-Андрејске Скупштине до прогласа независности Србије : 1858-1878

СЕДАМ ДАЉИХ ГОД. ВЛАДАВИНЕ 191

Јов. Ристић каже:

„Т-ог октобра кренем се с фамилијом пут Варне, и пошто смо 36 сати (место 12) остали на усколебаноме Црном Мору, а свега 10 дана на путу, стигнемо 16-ог у Београд, пошто сам био ризиковао живот своје деце, путујући по изванредно строгој зими.

„17-ог представим се Кнезу, који ме прими знацима не малог благовељења. При растанку замолим га, да ми одреди време, у које би му ради послова предстао, на што ми он заповеди да му одем истог вечера.

„На овом вечерњем састанку, разговор се наш простирао највише на спољну политику. Ја сам био узео слободу, да представим Кнезу свој програм, који се, да на кратко кажем, сводио на то: да се треба оружати, и спремати дело ослобођења и уједињења српског; да се то дело не може отпочети, с једне стране без довољне слоге са народима источним, а с друге без потпуног уверења, да ће се начело немешања моћи у Европи одржати према нама, а нарочито, да ћемо се помоћу Русије моћи оградити од интервенције аустријске.

„Но и оружање наше, додао сам, имало би се руководити тако, да прођемо сретно између Сциле и Карибде, а да не изазовемо пре времена противника протуву себе, који би могао оставити не страну свепарцијалне устанке, изненадити Србију својим нападом и збунити је, па на дуже време осујетити наш задатак и бацити сенку стида на глас Србије, којије последњих година био јаконарастао.

„Кнез је био потпуно сагласан (у оригиналу ове су речи подвучене) са мном; у свима разлозима својим, ја сам нашао живо одобравање његово.

„Логични ред мисли довео нас је и на унутрашњу политику. Ја сам представљао Кнезу: Ако буду прилике угодне, да се приступи спољном задатку, онда да се, у очи рата, не мењају државне установе, како да се не распаљују страначке борбе, којима би резултат могао бити, да се заборави спољни задатак; јер, ако би смо и дали земљи нов Устав, да би смо га морали, при уласку у рат, суспендовати у његовим главним основима. Но ми не смемо рекох, заборавити, да су реформе унутрашње задатак, који нас чека било одмах после рата, било пре, ако би се рат на неизвесност одложио. Ми смо на путу, који ће реформе собом довести, па је мудрије, да их ми сами дамо, но да нам оне силом буду отете; ако оне пођу одозго, биће плодне и спасоносне за земљу, пођу ли одоздо, оне могу прећи у неред и потрес, који, не зна се, где се може зауставити.

__ „Кнез, који је моје речи одобравајући пратио, овде је значајно повикао: „да, да, боље је да дамо, но да нам се силом узме!“

„Да не бих поплашио Кнеза наглошћу и да бих га утврдио у вери, да се ондашње стање морало повратити, ја сам наставио: да не мислим друкчије, но да се поправке саме предузму с мером (реч, у оригиналу повучена), јер, од свију политика унутрашњих, она да је најопаснија, која даје оно, што се сутра мора натраг узети; подајмо, дакле, оно, што нећемо морати натраг узимати.