Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 1, Од Свето-Андрејске Скупштине до прогласа независности Србије : 1858-1878

192 ЖИВ. ЖИВАНОВИЋ

„Кнез је одговорио: да ни сам не мисли друкчије, премда се не нада никаквом добру од либералних установа, од којих да не очекује ништа боље, но стање ствари, које види у Румунији и Грчкој; али смисао његових речи био је, да се неће одупрети природном току ствари.

„Међутим у сваком случају, представио сам даље Кнезу, да би се морала обратити пажња на начин (герте) управе, који би се морао ублажити, уносећи више штедње у поступање и не шикандујући законе. Оваквом управом и министрима, који би народу задали више поверења, надао сам се да би се могле отпочети спремати реформе, па сам за то представљао још и то, да је прво потребно, да министарство буде састављено из сродних елемената, који би могли бити потпуно сагласни.

„Кнез ми је ушао у реч, да ми се пожали на неке своје министре, критикујући њихову радњу.

„Поврх свега пак, ја сам доказивао, да Министарство, састављено овако из несродних елемената, не може бити сложно; а у очи догађаја, које спремамо, да би недостатак слоге, међу органима највише управе, био велика несрећа за земљу.

„Кнез ме слушаше с благовољењем, па се изрази, да је „солидарност министарска нужна“.

„Кад је већ време било да оставим Кнеза, он ми рече: лЕ што рекао мој отац: ајде мисли ти, а да мислим и ја“. |

„Упечатљење, које ми је овај разговор оставио, било је то, да се Његова Светлост, Кнез, показиваше наклон, да уважи моје разлоге, да и он сам улазаше у иста схватања ствари.

„Сутра на вече (18. нов. у суботу) разговор се ограничио скоро искључиво на последњи овај предмет (састав солидарног министарства), а погде-што попуњавао је и друга питања, која су на првом састанку претресана.

„Ја сам доказивао, да се влада налази усамљена; а што је уз њу, да не пристаје с убеђењем, но хлеба ради. „Влада има противу себе сву интелигентну класу, која расте, као трава из земље, а од ње се мора највећи рачун водити; најпосле има противу себе и све незадовољне старе Обреновићевце са Стевчом на челу. Интелигенција треба да се групира око Кнеза, незадовољнике треба да добијемо за се, давши свакоме, што је за кога, а нарочито макар какав почастан положај Стевчи, као н. пр. Председништво Министарства без портфеља. Измиривши завађене духове ми би себи олакшали и спољни и унутрашњи задатак“, рекао сам Кнезу.

„Што се тиче Стевче, Кнез доказиваше, да он није ни мало популаран, па ни у своме месту Јагодини, на што сам ја узео слободу додати: да нико није пророк у своме селу.

„Одмах с почетка могло се показати, да за Стевчу нема некаква изгледа. Но што се тиче бар почестне промене министарске, изгледи су се показивали доста добри, јер и сам Кнез тражаше кандидате, споменувши неке личности.