Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 1, Од Свето-Андрејске Скупштине до прогласа независности Србије : 1858-1878

СЕДАМ ДАЉИХ ГОД. ВЛАДАВИНЕ 193

„ја сам имао на памети, да му предложим Црнобарца за министра финансија и председника министарства, пошто га не нађох склона да председништво повери (Стевчи, но нисам хтео одмах излазити с кандидатима на среду, оставивши то за случај пристанка Кнежева на основ, и докле ме не би запитао. Имао сам пред очима непрестано потребу, да бар са два сагласна друга (ове две речи у оригиналу подвучене) уђем у Министарство, па да покушам колико се може, извести ствари на бољи пут.

„И ово друго вече прошло је без закључења, но под изгледима првога вечера.

„У недељу (19-га) ја нисам видео Кнеза, али ми је дошао Министар унутрашњих дела, да ме одвраћа од мојих корака и намера, но ја сам му одговорио: да остајем постојан у намери, да се слога у средини министарства обезбеди,

„Тога истог вечера био је Министар унутрашњих дела код Кнеза (у ориг. све подвучено, за знак важности факта). Кад у понедељак (20. нов.) пре подне отидем Кнезу, он ме упита тоном мање благим (две ове речи подвучена) но обично: „Шта сте ви закључили 2“

„Ја му одговорим, да сам дошао да чујем закључке Кнежеве. Кнез је на то предузео љуто критиковати Стевчу, као човека осветољубива и т. д. представљајући даље, да не може никаквих измена у личном саставу свога министарства предузимати, јер би се рекло, да је Ристић променио Министарство.

„На то му ја одговорим, да се тим говором Кнежев аукторитет не би ни мало повредио, јер нема суверења, који се не би ни с ким саветовао.

„Кнез настави, да његови Министри сви пристају да другују са мном.

„Мене, одговори му, и не уздржавају никаква лична одношења према садашњим министрима, но уверење, да се ни са једНим од њих не би могао сагласити у правцу, изузимајући Војног Министра, који је на свом месту; а остали да би могли ићи у Државни Савет.

„Камо срећа, додаде Кнез: „да су у Савету све изображени Људи, па да то тело буде рершјеге (значи: расадник), одакле би се узимали Министри, а да не иду тамо онакови, као што је мој први ађутант Жабарац, који ми том жељом досађује“.

„По заповести Ваше Светлости, био сам, одговорих му, у Цариграду шест година у најтежим околностима, а често и у опасним тренутцима, и био сам срећан послужити Вас, на задовољство Ваше. Ако желите, ја ћуиу Кину ићи, јер моју службу дугујем Вашој Светлости и своме Отечеству. Но има нешто што само себи дуГујем, а то је моја част. Кад ћу часно ући у Министарство, а изаћи бесчасно, ја мислим да ми допустите и да не улазим (последње речи подвучене у оригиналу).

„Та ја нисам допустио ни моји непријатељи да излазе бесчасно, а како би сето могло догодити са мојим пријатељима 2 љутито повиче Кнез.

Политичка историја Србије 13