Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 1, Од Свето-Андрејске Скупштине до прогласа независности Србије : 1858-1878

194 ЖИВ. ЖИВАНОВИЋ

„Ја се, наставим: могу спотаћи и без вашег пристанка, ра-

дећи са друштвом несложним“.

„Кнеза је већ почела љутина обузимати, и што се говор продужавао, то је она све више расла. ја му се поклоним, замоливши га при изласку, да још једном размисли по мојој молби, пошто је

ствар по мом схватању, од највеће важности била.

„Сутрадан било је Ваведење (21. нов.). Наумим да не узнеми равам Кнеза на тај празнични дан, већ по празнику да му поднесе оставку!, (коју сам већ усмено изразио био), ако бих видио, да је Кнев остао при решењу, да не чини никаквих даљих промена, Но на Ваведење добијем налог, да му у подне предстанем.

„У подне нађем у предсоби Министра унутр. дела. да тим дође случајно и војени Министар.

Кад смо сва тројица ступили у собу Кнежеву, Кнез повика једовито: „Господин Никола! Господин јован Ристић говорио је синоћ у кругу моје фамилије: да ме ви одвраћате те не примам неке његове предлоге; кажите, како сте ме нашли 2“ „Противна, Господару“, одговори Никола, пола шапућући и као звачуђен.

„Кнез настави: Господин Јован Ристић рекао је, да у пропасти са Николом; волим са овако поштеним човеком и пр пасти, но са другима у рај ићи.“

„Ни мало непоремећен, ја одговорим: „Свагда сам мислио и мислим, да савети, које господин Никола даје Вашој Светлости, нису спасоносни ни по народ, ни по династију Ваше Светлости“.

„Кнез је, на овакав одговор, дошао у праву јарост; а оба су Министра оћутала. После оваквог призора, у присуству главног

И 7

| Оо-

1 У хартијама Ристићевим нашли смо текст те спремљене оставке. Она се поклапа са разлозима усмено изнесеним у разговору са Кнезом: „Ваша Светлост благоволела је изјавити ми, да нема намере предузимати никаквих даљих промена у постојећем саставу свога Министарства. Па пошто сам ја тврдо убеђен, да се са неким од од г.г. садашњих министара не могу сложити ни у основима, ви начинима државне управе, а несагласност између чланова ваше Кнежевске владе, у овако важним тренутцима, могла би бити убитачна по интересе Отечества нашег: то узимам слободу најпонизније молити В. С. да би благоволела разрешити ме од дужности свога Министра иностраних дела, на коју сте ме својим превисоким поверењем милостиво из Цариграда позвали. — Уздајући се, да бих и даље могао на задовољство 8. С. зиступати Отечество наше код отоманске порте, ја вас молим, Г-ру, да би имали милост одржати ми и у напредак своје високо поверење = повратити ме у Цариград,

на моје пређашње определење. — Препоручујући се у превелику милост владалачку, имам част бити ваше Књажевске Светлости, веран и понизан слуга, јов. ЈРистић. — У Београду... новембра, 1867. године (место за датум

било је остављено, да се попуни самога дана предаје оставке). 2 Овде се има разумети у првом реду госпођа Анка Константиновићка,

Кнежева сестра од стрица, мати девојке Катарине, своје јединице. Остатак Кнежеве фамилије представљале су тада још две старе госпође: Томанија Јеврема и Ана Јована Обреновића, но које се у вишу политику нису мешале; док је г-ђа Анка била у политичким стварима добро верзирана, те сусеу њеном кругу налазили представници читавих онд. полит. партија. Слободан Јовановић ставља у њену близину и јов. Ристића и Блазнавца. Ристићева незакопчаност у питању његова министровања „у кругу моје фамилије“, како се изравно сам Кнез, ово би можда потврђивала.