Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 1, Од Свето-Андрејске Скупштине до прогласа независности Србије : 1858-1878
СЕДАМ ДАЉИХ ГОД. ВЛАДАВИНЕ 195
Министра, који је одмах постао и Председником Министарства, пстанак је мој сад тек постао немогућан у друштву старих Министара. :
„ја сам, на дан пре тога догађаја показивао председнику Државног Савета Јовану Мариновићу оставку, коју сам држао у
пу спремну, да је Кнезу поднесем, за случај, ако би он моје редлоге одбио. Мариновић је злоупотребио моје поверење. Његов уступак, у вези са оним горе наведеним речима, које сам ја зата говорио у кругу Кнежеве фамилије, кад је ова на мене наљивала, да одустањем од својих предлога, наведе Кнеза да ме етекне у намери, и разреши ме пре, него што сам ја могао и спети, да му поднесем писмену оставку. Ово је Кнез учинио смом једним, које носи на себи очевидне трагове велике раздражености, „О мој Кнеже — вели Ристић — камо срећа, да си био хлад1 Кад сам ти предложио корак за градове, послушао си ме, па си стекао неувели венац славе; кад сам ти предложио промену Министара, разједио си се, а можда би нов кабинет био сретнији да предупреди твоју, а с твојом и нашу трагичку судбину.
„Моји су противници ускорили, да нешто изопачено (две речи подвучене у оригиналу) предаду јавности писмо, које ми је Кнез Михаило том приликом писао; но они су се том приликом показали више као моји противници, но као поштоваоци Кнежеви. Јер је и сам Кнез морао увидети, да његово писмо не може више редети, но као производ раздражености, па се за то и уздржао, е га није предао јавности, докле је на против сам (реч подвучена) убнародовао оно писмо, којим ме је похвалио за радњу у пиању о градовима.
„После два три дана, позове ме нови Председник Министарства Никола Христић, и под тешким претњама од стране Кнеза, забрани ми улазити ма с ким у објашњавање догађаја.
„Но узалуд се крио догађај. Он је као стрела пролетио кроз целу земљу, начинивши свуда највећу узбуђеност. Строго су званични кругови тајно и поверљиво, а све партије са похвалом говориле јавно о мом понашању тако, да сам се ја морао склонити од јавних демонстрација у самоћу и бранити се јавно: од адреса захвалности, да се не би још више Кнез љутио; но и ту ме је налазило одобравање“.2
са
[48 ср
5
+
Е:
Е
5 0)
Т
ја |
25 от» о о
2
|
О 4 5)
СЕ
: У „Срп. Нов.“ у јан. 1868. налазимо ово Ристићево писмо, упућено уреднику: „Дошло ми је до знања, да ми неке дружине српске у Аустрији спремају захвалну адресу. Ако би се ова адреса тицала моје званичне радње за време мога шестогодишњег заступања интереса српских код отоманске Порте, ја бих био благодаран на сваком знаку благонаклоне оцене; но, ако би она обухватала време иза тога периода, ја имам да изјавим: да не осећам да бих био у стању показати какво дело, којим би мислио да имам право на јавну захвалност. — Ја вас молим, госп. уредниче, да би имали доброту уступити места овим врстама вашем цењеном листу, и примите уверење мога поштовања. Јов. Ристић, У Београду 24. јан. 1868“.
# Ристић сам прибележава „две такве оцене из разних, рекао бих, вели, противоположених кругова: једну ив круга партије династичке, а другу из
13%