Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 1, Од Свето-Андрејске Скупштине до прогласа независности Србије : 1858-1878
196 ЖИВ. ЖИВАНОВИЋ
Ристић је дакле лишен положаја и, уз то, пао у немилост. За Мин. спољ. послова дође Милан А. Петронијевић. Сутра дан. 22. нов. Н. Христић би утврђен за Председника Министарства.
На многе рефлексије упућују мисаоног човека и историка новембарски догађаји, који су се одиграли између Кнеза Михаила и Јов. Ристића, а догодили су се у једном таквом психолошком моменту, да су електрисали сво јавно мњење, сав ондашњи политички свет. Строго узевши и Кнез и Ристић, остали су сваки себи доследни, а њихови су поступци, сваки за се, по све логичви. Кнез се није могао на пречац преломити на нови какав правац, а с тим у вези, и на нове какве људе. Он је се и сувише већ био саживео са стањем, које је тако јако одговарало његовом владалачком схватању, и које је лична творевина његова. И Ристић исто тако, није се могао приволети, ма и по цену министарског положаја, на владајући стари правац, обележен са толико крупних насилних актова у току последњих година. Разлом је морао доћи и дошао је, пошто је трансакција била немогућа; јер је Кнезу, по Ристићевом предлогу, требало мењати не само људе, којима је тако веровао, но и сам систем. Томе је дошао у прилог и сам темпераменат Кнежев. Кнез је био раздражљив, напрасит, и Ристић у свом предњем излагању има пуно места и речи, којима то наглашава, нарочито при завршној сцени, у присуству Н. Христића и Миливоја Блазнавца. Сем тога, Кнез се, изгледа, осећао увређен у свом поносу, што је и он лично и његов владалачки ауторитет био предмет претресања, како он вели, „у кругу моје фамилије“, када је изречена прогноза, да ће он — Кнез Михаило! — пропасти са његовим најстаријим министром. И то се све догодило тамо, где је и само Кнежево срце, у једној позној љубави, тако дубоко ангажовано било. Све то, скупа, дејствовало је као додир обарача у пуне пушкеи — експлозија је дошла са елементарном силином, коју у истом моменту дали и темпераменат, и аутократизам и, ако се хоће, и охолост једног скроз аристократског потентата,! као и разумљива осетљивост једног тако високог кандидата за брачну везу.
Оно мало увиђавности и пријемљивости за Ристићев реформни програм, колико је Кнез показао у току разлагања, ишчезло је пред натурелом разјареног Кнеза. Али, ови преки наступи код свих људи, и ако у моменту експлозије тако опасни,
кругова омладинских, који су у наше доба постали најмање династички“. Оно прво, било је писмо „главе Обреновићеве партије“ Стевче Михаиловића, већ од 23. нов. 1867. пуно похвале „мушком карактеру“ Ристићевом итд. а друго је ваједничка адреса Ј. Р. „грађанину београдском“, писана на Св. Саву 1868. у Бечу, од студ. удружења: „Балкан“, „Сава“, „Зора“, н „Велебит“ са пуним потписима часника, као представника тих друштава. Адреса је знатна и дуга. Нека би довољан био из ње само овај цитат: „Хвала ти, брате, што се тако мушки, тако омладински држа према тим власницима, који у свом господарском заносу мисле, да се и од Омладине може купити поштење за паре и за готове!“
1 Причајући далеко доцније писцу о тој сцени, Ристић ће рећи о Кнезу: „Био је у том моменту кзо прави маџарски магнат!“