Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 1, Од Свето-Андрејске Скупштине до прогласа независности Србије : 1858-1878

СЕДАМ ДАЉИХ ГОД. ВЛАДАВИНЕ 197

имају ту добру страну, што ускоро уступају место хладном размишљању. И у овом историјском случају, неће ово психолошко правило претрпети изузетак. То ћемо кроз кратко време видети. Све оно, што је Ристић, у погледу политичког стања у земљи изнео пред Кнезом и у форми критике с једне, и у форми предлога с друге стране, показује један зрело промишљен политички програм. Чврстоћа Ристићевог држања за тај програм, показује и чврстину његова убеђења, које је чинило, да је он пре напустио свој положај и рескирао да падне у немилост, но да одступи од свог програма. Тај програм његов није сазрео у њега за оних бурних десет дана путовања од Цариграда до Београда; он је производ његовога целог васпитања и школовања у опште, као и десетогодишњег рада уназад. Ристић је у својим политичким мислима, уколико их је стављао на хартију и објавио, оставио довољно доказа, шта је и како, и као далеко млађи човек, мислио 0 политичким стварима, а понаособ и о законитости и о реформама. А што Ристић није био у Св. андрејској Скупштини, као форуму где су слободоумне мисли претваране у дело, то га, свакојако, не лишава квалификације да сме и уме да мисли о предметима високе политике. Исто тако, он не може бити ни савременицима, ни историји крив, што га је његова срећна судба, и воља Кнеза Михаила, зарана скренула у страну са оне политичке матице, која је, исто тако природно, понела собом његове либе'алне другове, вршњаке и једномисленике, и занела их далеко и Мо, куда ни они сами, у свој својој бујности, нису желели наћи

5) О

а М

2 се, Али и они су, у својој патњи, као и Јов. Ристић у моменту свога политичког узвишења, дали подједнако доказа, колико су им драга њихова политичка убеђења, са којим су они први ишли и у прогонство и у затвор, као и Ристић што је, исто тако, без устезања и двоумице као и без жаљења окренуо леђа високом положају и пао у немилост код Владаоца, који га је доиста обасипао толиким знацима свога благовољења и одликовања, које је рило у сваком погледу и заслужено.

И Ристић и његови школски и политички другови остали, познати нам Либерали, тежили су истим крајњим циљевима, и ако сваки на свој начин, идући сваки својим путем, како је кога на

ти судбина са самог почетка извела. Свето-андрејска је Скупштина за све њих била обртна тачка. Његове другове је, са те Скупштине, повела судба на буран, борбени живот, њега на тих кабинетски рад. И кад је, на послетку, и Ристић дошао на расо (

з ма

ницу са које се иде: илиу стагнацију и политичку стегу или на орену стазу рефорама и препорођаја, ми смо, по његовој ђеној исповести и по свима историјским сведоџбама видели, којим је путем отишао. .

још једна паралела можда ће јаснијом учинити политичку истоветност свих либералних представника онога доба.

Ми смо напред (стр. 143) у једној фигури преставили, у добу Михољске Скупштине, унутрашње стање Србије у облику „политичке тврђаве, на којој се вијаше далеко видна патриотична застава

р Т