Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 1, Од Свето-Андрејске Скупштине до прогласа независности Србије : 1858-1878

202 жив. ЖИВАНОВИЋ

и себе том приликом, учинив се „заслужним“ за евентуално какво било ново стање, рехабилитишу. Но и ако је само убиство владаоца, на жалост, испало за руком, други део плана сасвим је пропао. Убице су толико веровале у успех, да кад је Марић, пошто је ухваћен, колима те вечери доведен у Београд, он је са чуђењем запитао спроводника: „А зар је све мирно у Београду!“ На жалост, убице су својим даљим исказима компромитовали и неколико лица од реда и положаја, хотећи себи дати нимбус особених политичких завереника, и тиме и та лица повукли у погибију.:

Одмах је сутра дан решењем Министра унутр. дела од 30. маја Ме 11425, образована комисија за ислеђење дела, у којој су били: председник Коста Драгутиновић, а чланови: Јован Стефановић и Ђорђе Пантелић, деловођа Никола Г. Недељковић. Овај последњи био је, кад је дело предато суду, државни тужилац.а

Убицама кнежевим судио је редован београдски варошки суд, као надлежан. Суд су састављали: председник Никола Стојановић, чланови: Ђорђе Булић и Иван Томић, секретар Јован А. Максимовић. — Суђење је било јавно; а са великог броја оптужених подигнута је у дворишту главне полиције, где су убице похапшене, нарочита трибина. Суђење је почело 14. јуна, читањем оптужбе, а за тим је настао јаван претрес, саслушање сведока и криваца и њихових бранилаца. Суђење, са дослеђењем, које је изазвало једну паузу у претресу, трајало месец дана, тако, да су тек 16. јула у јутру, сви на смрт осуђени — а било је њих 14 — стрељани на познатој „Карабурми“, каменитој хумци на самој обали Дунава, између Београда (Палилуле) и Вишњице.з

Тако је. у колико се убилаца и др. учесника тиче, завршен овај несрећни догађај, који је ближе описан у нарочитој књизи под

1 Павле Радовановић раније је заузимао одличан положај, и пре седам година, 1861. био је, за Преображењску Скупштину, у Крагујевцу, Тодору Туцаковићу, противкандидат, и то од стране владе протежиран! После седам година, он, под истим Министром унутр. дела — убија Кнеза Михаила! Каква сурова иронија судбине 2!

2 Налазимо, да нам је дужност према историји, додати овде и једно саопштење Јов. Ристића, који је за трајања извиђања овога кривичног дела, већ био Кнежевски Намесник. једном ће он, у разговору о 1868. години, реби писцу и то: Што год се дело о кнежевом убиству даље осветљавало, све више су се конци завере ширили. И кад би се свима сумњачењима поклонило вере, отишло би се врло далеко. Убице су на пр. казале и то, да је на њих имао пресудног утицаја говор једног пуковника (а то је био један дошљак и више политичар но војник, који је о себи имао високо мишљење), који је о Кнезу пред осуђеницима тако говорио, да су онп, веле, и ако су се дотле колеоали, пришли својој одлуци. С тога смо, вели Ристић, истрагу свели на ужи круг непоередних извршилаца и њихових неопоречних саучесника. Њих је и обухватила осуда надлежног суда.

з При стрељању, десила се и једна несрећа, која је угасила п још један живот. Сваког су осуђеника (а стрељани су све један по један, сви везани за четрнааст колаца, поред толнко ископаних гробова) стрељали војници из пушака. При таквом једном стрељању, одскочи куршум од коца, мн одлети косо тако несрећно, да погоди посред чела официра Васу Мијатовића. Одскок је бно тако силан, да је погођени на месту пао мртав, оставив жену и двоје женске деце.