Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 1, Од Свето-Андрејске Скупштине до прогласа независности Србије : 1858-1878

18 ПОЛИТИЧКА ИСТОРИЈА СРБИЈЕ

записаних. У тим аутентичним саопштењима налазе се објашњена за многе, по спољашности често необјашњиве кризе и догађаје, којима се иначе не знају разни, лични и субјективни мотиви њихових проузроковача и учинилаца.

Све је то нашло места у овом делу, и даје му за у будуће важност пространог историјског извора од значајне важности.

Није нужно наглашавати да је, сем Јов. Ристића, писац имао личног и дуговременог додира са осталим, многим савременим политичким личностима, са којима ће се читалац срести у овоме делу. Нарочито су писцу била од велике важности многа саопштења од Владимира Јовановића, која се односе на доба кнеза Михаила и његову личност, као и на доцнија времена, у којима је Јовановић имао видну улогу. поред патње и гоњења, која су његовим доцнијим бољим данима претходила. Већ саме дуге године живота овога необично вредног и даровитог човека (умро је 4. марта 1922. у својој 89 години) учиниле су га живом историјом свога времена.

Учешће писца овога дела у политичким пословима, у журналистици, у блиској сарадњи у странци, којој је Јов. Ристић био вођ, датира се знатно у назад. Тако је писац имао прилике да посматра догађаје и људе из непосредне близине у врло бурним временима, нарочито каква су настила од године 1880. Доцније, у доба пензионисања, које се за писца сумарно простирало на више од једне деценије (чему има да се захвали за почетак и извођење овога дела!) писцу је припала улога руковођења главног органа своје странке, што се доцније продужило н у другим угледним листовима. Кад ова књига 1 буде угледала света, навршиће се пуних педесет година, од како се писац прихватио пера као јавни радник чега је производ и ово опсежно дело, почето последњих година 19. а довршено првих година 20. века.

Писац је био члан Народних Скупштина, пре и после абдикације краља Милана, када су се извршивали важни обрти у унутрашњем животу Срб:је, као што је н. пр. и државни удар првог априла 1893., када је писац био на положају председника Народне Скупштине; као што су и две промене Устава (1888 и 1901) у чему је и писац у додељеним улогама и датим му приликама имао учешћа.

Но писац је — поред тога, што је до појаве овога дела кроз тридесет година заузимао положај члана Држ. Савета (са великим прекидима у неколико пута, при државним ударима и другим сличним догађајима!) — у два маха, а у необично бурна времена, заузимао положај министра (привреде, затим просвете): први пут у критичном добу између ивањданског атентата на краља Милана и женидбе краља Александра (Обреновића); а други пут, пред саму катастрофу од „29 маја“. Са тих положаја, писац је био непосредни посматралац догађаја, који су, или собом засецали у судбу земље и у ток јавног живота, или су непосредно предходила другим још важнијим катастрофалним приликама, о којима само блиски посматрач може знати што тачно и аутентично.