Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 1, Од Свето-Андрејске Скупштине до прогласа независности Србије : 1858-1878

ЖИВ. ЖИВАНОВИЋ 17

по зборницима, скупштинским записницима, разним државним документима, од којих су многи сад врло ретки, а многи су у току последњих ратова, и за време разорне непријатељске окупације, и са свим нестали. Примера ради навешћемо, да су нестали драгоцени мемоари Владимира Јовановића, који је он писао кроз дуги доживљајима пун живот, баш у добу, које нас овде интересује. Они су остали код куће почетком рата 1914 и нестало их је. Јовановић је покушао да своје успомене понова реконструјише, али га је смрт и у том спречила. Пропао је на путу кроз Албанију, 1915 и важан спис „Завера од првог априла 1893“ од јов. Ристића, ма да је сачуван први концетат са мислима, у изгубљеном спису потпуно сређеним. Па је, на том истом страшном путу пропао и рукопис ТУ. књ. „Милош Обреновић“, са миогим историјским податцима. Шта ли је онда још могло пропасти у хартијама Стојана Новаковића, које су варварски претражене, и толиких других наших државника и познатих уз то људи од пера 2!

Али то нису били и једини извори, из којих је постало ово дело.

Може се рећи, најважнији део важних ипосве нових података писац је нашао на аутентичним изворима, од којих на прво место долазе хартије, које је оставио Јован Ристић, који као државник испуњава својим радом скоро цело доба, којим се ово дело бави. Ристић је једна од најистакнутијих политичких личности тога доба, и био је на високим положајима, прво као српски представник у Цариграду скоро за све време владе кнеза Михаила, за тим као кнежевски, а доцније као краљевски Намесник, дугогодишњи министар иностраних дела, стојећи тако на челу државних послова у најважнијим и спољашњим и унутрашњим догађајима, у доба мира и у доба ратова, и у непосредној близини свих владалаца свога доба. Од тога је остало дакле и писаних трагова, до сада необјављених, а који су писцу били доступни при писању овога дела.

Но сем овог писаног историјског материјала од велике важности, писац је за дуго време од читаве једне четврти столећа био у непосредној близини Јов. Ристића и за доба његових званичних функција и за доба његова мирна живота, све до смрти његове (1899) и имао је прилике да сазна мноштво важних историјских факата, лично саопштених му од Јов. Ристића, а којих нема нигде

' И само ово дело, у рукопису, било је у опасности да пропадне за време окупације Београда, 1915. године, у који су једновремено, са две стране, са Саве и Дунава, ушли Немци и Аустријанци. Дело је ово било у целини готово пре ратова од 1912—1918. и остало је у кући пишчевој, истина склоњено. Али шта се могло сматрати као осигурано од аустро-угарске полиције, која, чим је ушла у Београд почела је претрес домова свих политичких људи, па и дома пишчева, претраживши га већ првог дана од темеља до слемена, и однесавши све хартије. Дело је у рукопису, у везаним корицама, свака књига за се, било у једној мрачној соби, заједно са другим књигама. Тако је у тој хрпи хартија и рукопис дела при претресу куће био збачен, али је, за први мах остао у кући. Ту га је, по датим јој упуствима, у повратку са Косова 1915, и нашла, спасла и чувала до свршетка рата, (и повратка пишчева из интернирања 1918 из Нежидера у Угарској!) г-ца Десанха, кћи пок. одличног професора Николе Врсаловића, умрлог у рату, 1915. у Нишу.

Политичка историја Србије 2