Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 1, Од Свето-Андрејске Скупштине до прогласа независности Србије : 1858-1878

340 ЖИВ. ЖИВАНОВИЋ

су организовали у позадини бојишта по варошима, и у Београду нарочите болнице, у којима је било, сем лекара, и много женскиња. Уосталом, ради објективије оцене рускога учешћа нека буде овде прибележено да је Руса било на 2400 војника и до 600 официра, и то највећим делом при Моравско-Тимочкој војсци.

Но праву отпорну силу сачињивао је српски сељак и српски грађанин, наше Народне Војске свију родова оружја, подељене по операционом пределима по којима је и називана: Дринска, Јаворска, Моравска и Тимочка војска, од којих су последње две биле најмногобројније, као и најизложеније, нарочито Моравска, која се борила, у последње време, у Моравској долини, између Ниша и Делиграда, где је на позицији (вису) Ђунис и свршен први чин ове крваве драме, у којој се понела слобода п тиранија, српски народ и стари му завојевач Турчин.

Пуна четири месеца трајао је страшан и крвави рат, прекидан, у трећем месецу, и кратким примиријем и пролазном дипломатском акциом. Турци су кидисавали да са великим масама војске продру у Србију, и, тек после свршених бојева, могли су заузети: Зајечар, Књажевац и далеко доцније Алексинац, пошто је на Шуматовцу претрпела 11. августа, главна турска операциона војска одсудан пораз и морала се повући на леву страну Мораве. Стопу по стопу морали су Турци отимати, идући низом висова, који су се завршавали Њуниским висом, под којим је, на топомет, био необично утврђени „Депиград“, којим је, дакле, доминирао „Ђуниски вис“, као и долином западно, ка Крушевцу.

Пажња и војсковођа и дипломације, беше усредсређена у долини Мораве. На том сразмерно скученом простору било је до 80.000 турске војске. Ту је, дакле, имао да се реши и сам рат; али то је решење ишло споро, и ако су Турци, по староме своме ратном обичају, палили и опустошавали заузете пределе.

Војницима припада да стручно цене ратне операције овога доба; а за објасњење и излагање дипломатске акције, која је пратила ову војну, или, као што смо још једном нагласили, јесте књига,од најпозваније стране, као што је Дипломатска Историја. Ми, дакле, нећемо моћи ићи овде за свима појединостима испреплетане и војничке и дипломатске радње.

Уставићемо се само на крајњем војничком чину, којим је фактички и завршен први рат.

Обостран замор, физичка исцрпелост српске народне војске, примицање позне јесени, и блиске зиме, за коју ни једна ратничка страна не беше спремна, као да свом тежином својом ускораваху решење. Бојеви су у октобру бивали све одсуднији и све чешћи. Срби су јуначки бранили угао у коме су се налазили између Мораве и од ње западних висова; али су Турци ипак, и ако трудно и скупо, ступали унапред, док није Черњајев, са Делиграда, 17. октобра у 3 часа по подне телеграфисао Кнезу: да је стање војно критично и да је једина нада спасењу у брзом примирију. „ Гелеграфишите, завршио је Черњајев, искрено Цару, иштите примирије у 24 сата“.