Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 1, Од Свето-Андрејске Скупштине до прогласа независности Србије : 1858-1878

РАТ 1876. 341

„Ђунис је пао!“ То је била симболична, последња реч овога рата, и ако се Срби не хтедоше одмах покорити привлачећи главној војсци јаке одреде са других позиција, прибираући и последње силе своје, па и саму „трећу класу“ народне војске. Али боја више није било; рат, у колико се тицало убијања, није био више продужаван...

Но прекид није дошао ни по турској ни по српској вољи. Пала је моћна реч једне треће стране.

На горњу депешу генерала Черњајева, буде на два начина: преко руског генералног консула у Београду и српског заступника у Петрограду, извештена руска влада о неодложној потреби примирија. Већ сутра дан, 18. октобра, могао је руски консул саопштити српској влади одговор. Он је био и сувише дефинитиван. Царско руска влада одаслала је налог генералу Игњатијеву у Цариград, који се имао, као ултимат саопштити Вис. Порти: да ако за 48 сати не буде издат налог да се турске трупе у даљем продирању зауставе, и примирије не одобри, царско-руски посланик прекинуће све одношаје и са целим персоналом посланства оставиће Цариград. У истом су смислу дејствовале и све Вел. Силе, чему је Порта лакше дала следства, но за њу понижавајућем засебном притиску руском.

И српска и турска војска остале су свака на својим положајима. Ушло се у зиму и у примирије.

П.

Преговори за закључење мира. Примирије је закључено на два месеца: од 20 актобра до 20 децембра 1876. једна међународна комисија — у којој су били и српски (пук. Мил. Лешјанин) и турски војни представници, али оба без права гласа при решавању — утврди демаркациону линију међу обема војскама, српским и турским, дуж целог бојишта. На месту најдубљег турског продирања у Српске земље (код Ђуниса) нису Турци били ушли дубље од десетак километара. И то после четири месеца ратовања.

У расплету ове драме, који је заузео време од даљих скоро четири месеца, док није коначан мир закључен, јављају се као засебни чиниоци: Србија, Црна Гора и Турска као зараћене стране, Европске Силе заједнички и, у први мах, Русија за себе. После обуставе непријатељства, а у току двомесечног примирја, европске силе успеле су да одрже и нарочиту конференцију у Цариграду, која, у осталом, као и увек, није имала никаква позитивне резултата, сем што је око 20. децембра успела да се примирије продужи до 17. фебруара 1877.

Србија и Турска — по разлазу европске конференције из Цариграда — остале су опет саме лице у лице. И једна и друга погледале су на Русију. Прва, да сазна намере руске у погледу рата Русије с Турском, чија је се могућност све више истицала; друга, зазирући од тога рата. Сам је цар руски Александар !. писао Кнезу српском и изразио се: да очекује енергичну кооперацију Србије, ако он уђе у рат с Турском, али је, при свем том, Горчаков дао савет, да се не одбије закључак мира, ако дође понуда од стране Порте.