Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 1, Од Свето-Андрејске Скупштине до прогласа независности Србије : 1858-1878

342 жив. ЖИВАНОВИЋ

И доиста 17. јануара 1877. вел. везир Митад-паша пошље српском Кнезу депешу овога садржаја: „Није далеко тренутак кад се, пошто истече примирије, морају предузети непријатељства, на велику штету оних крајева, на којима буде отворен бој. Да се учини крај тако жалосној и тако пустошној борби, ја долазим Вашој Светлости, да је позовем лично на непосредни споразум са владом Царском путем непосредних преговора“.

Основа ових преговора била је сад просто: 5Гафи5 дио ате БеПши; али је Порта додала да, уз то, мора добити гарантије за у будуће против повратка рата. Ово је био као споредни услов, али се он изметуо у главни, пошто би те гарантије биле, у суштини, нешто више мимо зташ5 дио. У њима би био дакле ин сав успех Турске и једини ресултат „победоносног рата“. А то јој се баш није могло допустити. После пет дана (23. јан) одговори се вел. Везиру, између осталог: да је Кнез готов да прими основу, коју висока Порта предлаже за повратак мира, но, немо“ гући према земљи узети на себе одговорност мира, који би био везан за друге какве услове. Кнез би желео да се основа В. Порге доведе у сагласност са предлозима, које су Гарантне Силе у то име, а на основу стања пре рата, препоручивале са неким и правкама границе на Дрини (т. ј. Мали Зворник и Сакар). С наше стране дакле не само да нису били вољни чинити уступке, и давати гарантије буди какве, већ су смерали и на добитке, ако се може.

Да би дала својим назорима следства, влада српска наимоенује 30. јануара и пуномоћнике за закључење мира: Филипа Христића министра на расположењу и Димитрија Матића члана Држ. Савета, придајући им, као тумача, Алексу Пачића секретара мин. спољ. послова за турски језик. Но тек, пошто је било извесно да Русија — како је гласио један одговор Кнеза Горчакова: — „претпоставља миран исход, и да је корисно, да Кнез то зна у својим преговорима за закључење мира“, буде јављено у Цариград (1. фебруара) да тамо полазе српски пуномоћници; али није пропуштено додати: да Порта неће усвојену основу Стајш5 дио чинити зависном од тачака, које Србија није примила. А изасланици су понели упутства, која чине част перу из кога су потекла, и која бацају нарочиту светлост на резултат најпосле закљученог мира (Диплом. Историја књ. ]. стр. 242—253).

Да би се могао што боље оценити замашај оваквог чврстог и доследног држања српског, наводимо овде главне тачке Протокола Мира од 16. фебруара 1877. закљученог у Цариграду, и који, по изостављању уобичајеног увода, гласи:

„У овом положају и да би се домашај начела Стаји5 дио апје што јасније одредио, те да би се избегло свако неспоразумевање, које би могло настати у томе обзиру, утврђујемо (констатујемо) да смо се сложили у овоме:

1. Да повраћај Зташ5 дио апје, без другога многога тумачења, значи, да се потпуно и без изузетка повраћају све тачке и погодбе записане у царским хатима и другим актима, који се тичу