Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 1, Од Свето-Андрејске Скупштине до прогласа независности Србије : 1858-1878

РАТ 1879. 343

Србије, а нарочито хат од 11. априла 1867. (5 зилхаде 1283.) о управи градова;

2. Пошто је висока Порта дала потпуно помиловање поданицима отоманским, који би се били компромитовали у последњим Догађајима, то и Кнежева Влада од своје стране прашта и заборавља свима оним Србима, који се компромитоваше у истим несрећним догађајима.

3. За дванаест дана од данас, Царска војска и Српска војска оставиће земљиште. које су заузеле изван негдашњих демаркационих линија, тако да, кад прође тај рок, дотичне власти почеће вршити своје законите послове.

Овај је акт састављен у два егземплара.

Сафет с. р. Ф. Христић Д. Матић

Сви они споредни услови, који су говорили о моралним гаранцијама одбачени су; а неке појединости, које су доиста засецале у тачком 1. протокола утврђени з[аји5 дио, обележене су „објашњујућим нотом“, као пролазним актом, тако да предњи Протокол Мира остане као чист акт о повраћају редовних прилика, без икакве присмесе ичега другог, осем: повраћаја Зтац5 дио, амнестије, која је имала значаја само за нашу браћу ван Србије и повлачења турске и српске војске. Опасне, одбијене одредбе о постављању турског заступника у Београду, који би се ишчаурио у турског комесара; о наметању привилегија за Јермене и Јевреје и т. д. отпале су са свим. О каквој ратној оштети није било ни речи.

Србија је закључила частан мир, и то га је закључила сама, мудрим коришћењем околности, које су могле утицати на бржу радњу и попустљивост Портину, али без формалног призивања ичије непосредне помоћи.

Ш.

Једна неочекивана препона. Мир. Умесно би се дало мислити, да је оваквим ресултатом, до ког су довели успешно вођени преговори о миру, дело дефинитивног закључења мира између Србије и Турске приведено крају. Али није било тако. Ваљало је још у крилу саме владе — а услед необичног држања Кнеза претурити једну опасну кризу, много већу но што се она онда и осећала напољу.

И ако се много што шта у односима и назорима Кнеза и Владе могло са помоћу прошлости и његовог темперамента и разумети, ипак је и за владу било крупно изненађење, кад је Кнез у сред преговора о миру, још 14. јануара 1877. у нарочитом писму, управљеном на Председника Министарства изјавио „тврду одлуку, да се мир не успоставља без суделовања Народнога Представништва, и то у најсвечанијем облику“. А „најсвечанији облик“ учешћа Народног Представништва имао се разумети: Сазив Велике Народне Скупштине, дакле готово плебисцит о рату у време рата. Но Кнез је остао при томе захтеву сталан, при свем усиљавању владе да га о противноме увери.