Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 1, Од Свето-Андрејске Скупштине до прогласа независности Србије : 1858-1878

344 ЖИВ. ЖИВАНОВИЋ

Влада је била тако убеђена у непотребност стављања овога највећег апарата у покрет, да је на послетку изјавила да ће дати оставку, у уверењу, да се не може наћи владе, која ће сад ући у та опасна експериментисања са расположењима народа. Кнез је био готов да прими и осгавку, али изјави да не попушта од свога захтева. Чланови владе: Радивоје Милојковић и Владимир Јовановић, после саветовања о захтеву Краљевом, буду одређени од другова да напишу мотивисану оставку, за коју се влада изјаснила, после свију ранијих покушаја, одмах по писму Кнежевом.

Али се сад десило нешто, што оправдава ону изреку, по којој и најкрупније ствари често висе о концу.

Тога дана, кад се имала написати оставка, — а то је било 15. јануара 1877. — освећавао се тако звани „Енглески Завод“ у Београду. Хуманисте Енглеске из Манчестра одаслали су са знатним новчаним средствима свог човека по имену Хенрија П. Цимана, који је прибрао приличан број деце, махом међу ратним бегундима окупираних делова из југоисточне Србије, и отворио је један Завод, у ком би се та деца неговала и учила. Док је влада енглеска помагала мухамеданску Турску, док је Енглеска снабдевала турску војску убојним материјалом, а у њеном главном штабу седео стручни енглески виши официр, дотле су опет Хуманисте Енглеске нешто чиниле и за жртву тога варварства, за Србију. Завод је отворен у присуству Кнеза и Кнегиње са извесном свечаношћу, којој је и влада указала одличну пажњу — Јов. Ристић, као министар спољних послова, присуствовао је свечаном отварању, сем предсенника Стевче Михаиловића и Јеврема Грујића, министра правде.

На тој свечаности имао је прилике Јов. Ристић да чује, на своје изненађење: да се Јован Мариновић изјаснио, да прима 0о0разовање кабинета под условом, да се зове Велика Народна Скупштина. Филип Хтистић био је тај, који је то саопштио Ристићу, управивши на њега питање: Шта радите ви тамо2 Зар хоћете да дајете оставкуг — и даље саопштио што у предњим врстама о Мариновићу рекосмо. Ако је Филип Христић могао бати крив Либералима, а нарочито Јов. Ристићу председнику либералне владе из 1873. за њен преки пад, сад је тај исти Филип Христић, десигнирани повереник српске владе за преговоре о миру, учинио не само влади, већ и земљи једну историјску услугу овим саопштењем. То је био онај конац, о коме рекосмо, да су се одржале политичке прилике у критично доба...

Одмах су се сакупили сви чланови владе, објасне се брзо о положају, поцепају концепат оставке и оду у двор да изјаве Кнезу, да су се решили да приме његов захтев о сазиву Велике Народне Скупштине, и да повлаче своју оставку. „Кнез је, вели Владимир Јовановић, био изненађен овим обртом и прилично устежући се одговорио само: па добро, добро, па и боље је да останемо да заједнички продужимо рад“.

Консервативцима се, дакле, измакла ретка прилика да се разрачунају са својим либералним противницима. Али они нису