Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 1, Од Свето-Андрејске Скупштине до прогласа независности Србије : 1858-1878

РАТ 1876. 345

очајавали, и имали су, н ако не патриотскога, ипак партијског разлога. Они су боље но и сам Кнез умели да цене расположења масе у оваквим приликама и користили су се њиме.

1. фебруара изађе указ, да се на дан 8. фебруара изврше избори посланика у целој земљи за Велику Народну Скупштину, која ће се састати на дан 14. фебруара 1877. у Београду. Тачка 5. члана 89. Устава од 1869. предвиђала је да се Велика Народна Скупштина могла сазвати и кад „Књаз нађе за потребно да саслуша Велику Народну Скупштину о каквом питању од ванредне важности за земљу“. Са те формалне стране није било тешкоћа; али је било тешкоћа у извођењу. Влада је све то знала и предвиђала, за то је и саветовала да се од тога одустане, али узалуд.

Сад је ваљало примити и консеквенције свега. „Изборни ресултат брзо је уверио Кнеза о основаности владиног мишљења, јер то је био ресултат незадовољства и озлојеђености“ вели Јов. Ристић у својој. Дипл. Историји (стр. 25—7) књ. !. У Крагујевцу — где је се удружила консервативна странка са радикализмом пропао је на избору и сам Тодор П. Туцаковић. Овакав исход и за самог овог првака либ. странке, није био неочекиван и за владу, те је, ради веће сигурности, Тодор П. Туцаковић још кандидован, па и изабран у Београду!.

: Ово интересантно доба било је пресудно и за политичко опредељење писца ових редова, који дотле не само што није припадао ни једној странци, већ није знао ни каквих их има. Дошав (21. дец. 1876) са границе у Београд, добио је у Крагујевцу од свог добротвора Симе Живковића директора једно писмо за јов. Ристића, које му и преда о Божићу. Ристић га је примио код своје куће, пошто му је, пре тога прво предато писмо. Кад је ушао код тога знаменитог човека, било је прво питање: „Ви сте били н у боју, у ланцуг“ о чему му је Сима Живковић морао писати, коме је био познат писчев случај од 5. августа на „Голицама“ више Рашке. После неколико још питања и одговора о пишчевом положају, одакле је и т. д. пријем је завршен са оном угдржљивом отменошћу, која је Ристићу била својствена. То је било прво виђење са државником, у чијој је близини писац провео после скоро четвртину столећа. Али он тада бејаше испуњен само искреним страхопоштовањем према човеку чувену и високом функционару државном. Од каквих политичких симпатија у писца не беше ни трага; али у скоро ће и у томе наступити обрт. И то је било баш поводом избора Тодора Туцаковића, у Београду.

Доследан својој навици и потреби да читам у београдском „Читалишту“ стране листове, други дан по сврш. изборима од 8. фебруара, 1876. прочитам у „Пешт. Лојду“ телеграм из Београда, како је ту „изабран либерални Туцаковић противу консервативног Антуле“. Филолошки сам знао смисао придева „либерални“ и „консервативни“, али политички их нисам равумевао. Истога дана, на ручку код Милоша Симеоновића свештеника београдског, који ме је, као далеки рођак, прихватио, упитам га, шта се тиме хоће да каже: „Либерални Туцаковић“ и т. д., тим пре, што, рекох, ја Чича Тодора познајем, и он мене.

Сад сам имао да чујем од мог попе читава политичка открића; Зар ти, вели, толики човек, па не знаш још ни каквих партаја има у наса! И онда ми, излажући своје мисли просто, објасни: „У Србији, вели, има две партаје: једно су либерали или Ристићевци, друго су консервативци, које се зову кад кад и Чумићевци. Они су противници, Они први повели су рат, и није испало добро, а ови други настали су свима силама да их обале, па ако се може и да им суде. Отуд је и Туцаковић пропао у Крагујевцу, а изабран овде. Тодор је од либералне стране и ми, свештеници београдски, гласали смо сви за њега,