Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 1, Од Свето-Андрејске Скупштине до прогласа независности Србије : 1858-1878

346 ЖИВ. ЖИВАНОВИЋ

Бирано је и изабрано 420 посланика. Кад је, по свршеном избору, министар унутр. дела донео у министарску седницу, којој је Кнез председавао, списак посланика, и читао њихова имена, Кнез их је већ сам квалификовао... били су му и сувише добро познати. И то беху сад посланици Велике Народне Скупштине; а ко зна, куда ова велика политичка суверена чињеница, овако састављена у својој већини, могаше заошијати.

На питање Кнежево: „Шта ћемо сад“ министри су, прича Влад. Јовановић, сви ђутали. Кад је Кнез јачим гласом поновио то питање, они су опет остали дужни одговора. „Имам ли ја овде саветнике своје или не!“ било је треће питање Кнежево. На то је Јеврем Грујић први узео реч, објаснивши да и њихово ћутање потиче са озбиљности ситуације; јер се и они сами питају: „Шта ћемо сад>“ У то уђу у дискусију и остали министри, и изјаве Кнезу, да има правилна начина да се из ове ситуације, у коју се без икакве нужде и потребе запало, изађе, а тај је: да Кнез е пуно поверења остави њима да изведу даљи ток догађаја, у колико се он тиче саме Скупштине, и да ће му они поднети све нужне предлоге; али моле, да они буду одобрени без поговора. И за сваки појављени нови случај, министри ће, даље, по оцени свега, подносити на одобрење своје предлоге.

Кнез прими све. „Ну сад је, вели Јов. Ристић у Дипл. Историји, књ. !. (стр. 257), Кнез увидевши и сам основаност владина предвиђења, прегао на гледиште владино. Само чврстом слогом између њега и владе, могло се проћи између Сциле и Харидбе и брзо дочекати ветар поспешан за српску народну заставу“. „Од тада је — причаше Јов. Ристић писцу ових редова — Кнез Милан био врло кулантан. Потписивао је и одобравао што смо му предлагали, све до свршетка другог рата. Од Велике Скупштине из 1877. нисмо више с њиме имали никаквих тешкоћа, ни ствари су нам, колико је до нас и наших сила и средстава стајало, ишле не може боље бити...“ Све је ово доказ: колико је то добро кад се погледи, назори, склоности и друге пресудне чињенице, које су у игри између поглавара земље и његових првих саветника не разилазе, бар не толико, да једни друге спутавају, ометају, паралишу. А тога је, на жалост, било много у историји Либералне Странке, кад год је она, до овога доба, била на пресудним положајима. Ово је можда једини светао тренутак у одношајима између ње и Милана Обреновића ТУ. и као Кнеза и доцније као Краља. Па и њега је Кнезу изнудила нужда и — страх!

јер мислимо да није време да се сад, кад је Гурчин у земљи, замеће и међу нама кавга...“ 4

Слушао сам га пажљиво, као ретко кад. За ме то све беше ново. Са тек равумедох неке слике и прилике које сам, путујући на границу, тамо ну повратку, видеои чуо, а нисам их тада могао никако разумети. Тамо уз Ибар беху размештени људи, за које сад видех да су противници ових што воде рат... Сад ми би много што шта јасно, и управих на мога попу питање: „ама зар има у овој земљи доиста људи, који би се гонили, па чак н судили, кад је турска војска, после једног крвавог рата, заузела наше вароши и села 24 „Е, има на жалост“, рече попа. Од тог тренутка беше пресуђено са мојим симпатијама. Оне припадаху од тад Либералима, а на првом месту Ј. Ристићу.