Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 1, Од Свето-Андрејске Скупштине до прогласа независности Србије : 1858-1878

РАТ 1876. 347

Посланици су дошли у Београд 14. фебруара, када је био први предходни састанак скушштински, ради прегледа пуномоћија и др. Сутра дан, 15. фебруара, скупштинаре закуне сам Митрополит Михаило. Скупштина се конституише, изабрав за председника познатог нам консервативца Ђорђа Топузовића из Шапца, а за подпредседника либерала Тодора Туцаковића — знак, каква су доминирајућа расположења и који дух веје у Скупштини. Ситуација је била, без сумње, озбиљна, алн не и очајна.

Кључ је за решење ситуације лежао у одређеној надлежности Велике Народне Скупштине, која је сазвана ад Бос, да се само изрази о миру или рату; и у решености владе да спречи свако излажење посланика, посланичких група или и евентуално какве већине скупштинске изван овог оквира. Али влада ипак за то није предузимала ништа да у погледу главног питања утиче на Скупштину. Она је се сама имала да изјасни: хоће ли мир или хоће рате Изасланици српске владе беху већ свршили преговоре у Цариграду, саставили протокол, који смо напред навели, и сад се чекало још на решење Скупштине, па да се тај протокол потпише, што би већ било свршено, да вољом Кнежевом, није у расправу утурен овај са свим нов чинилац — Велика Народна Скупштина.

Велика тродневна Народна Скупштина већала је у Народном Позоришту у Београду. — 16. фебруара 1877. Кнез ју је отворио „усменим говором“, који је био прикладан приликама и задатку Скупштине, који је задатак, по том, јаче опредељен и наглашен у нарочитом указу. Народна Скупштина имала је дакле да даде свој решавајући одговор:

„да ли да се на основима, до којих се дошло преговорима, закључи мир са Отоманском Портом, или да се продужи рат. А основи, до којих се дошло преговорима ово су: 1. Повратак стања, које је постојало између Србије и Отоманске Порте пре рата (зЕајш5 дио апе Бет). 2. Амнестије (опроштај) и од српске и од турске стране свима, који су се за време рата према својој држави компромитовали. 3. Одлазак војске турске са Српског и српске са Турског земљишта за дванаест дана од дана, кад се потпише протокол мира“. Тако је гласио Указ о задатку Скупштине.

Другим речима: Велика Народна Скупштина имала је да се изрази о самом Протоколу мира, какав је углављен и, као што смо већ рекли, чекао само на ово решење, па да буде потлисен.

У његових неколико врста сабијен је био сав ресултат четиримесечног рата. Њега је ваљало, наравно ближе објаснити, образложити му почетак, изнети ток како војених операција, тако и дипломатских преговора, док се дошло до овог ресултата.

Тај је посао предузео на се Министар Спољашњих Послова, Јов. Ристић.

Скупштина огласи тајну седницу.

Ристић је у дугом и исцрпном говору, тачку по тачку, фазу по фазу, кроз које је сав рат прошао, објаснио Народној Скупштини целокупну ситуацију (Види Дипл. Историју. књ. !. стр.