Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 1, Од Свето-Андрејске Скупштине до прогласа независности Србије : 1858-1878

348 ЖИВ. ЖИВАНОВИЋ

258—-278). Говор је био, према томе, врло опширан и није остала неосветљена ни једна страна целокупног догађаја. „Поштовани Посланици! Кнез са својом Владом — завршавао је Ристић, чинећи последњи апел на Скупштину — рачуна на ваше родољубље и вашу увиђавност. Тренутак је пресудан: он изискује да будете сви дубоко проникнути озбиљношћу положаја, у коме се наша земља налази, да будете испуњени духом слоге, па да, без губитка времена, изразите своје мишљење о правцу, који нам предстоји да усвојимо“... А тај правац, који нам предстоји да усвојимо, Министар је непосредно пред овим завршетком свог говора обележио овим речма: „Примите ли ове основе, имаћемо частан мир; не примате ли их, имаћемо опет рат, и то рат неодложан; јер примирије истиче данас !..,“

Велика Народна Скупштина изјаснила се за мир. То је било и њено решење.

Кнез је, непосредно за свршеним гласањем, дошао опет, одмах у средину Народне Скупштине, и лично јој и усмено изјавио и свој пристанак на њену одлуку. Истог дана, 16. фебруара 1877. по наредби из Београда, потписали су српски изасланици Протокол Мира, чији смо текст напред већ изнели.

Тиме је и задатак Велике Народне Скупштине био исцрпен и завршен. Кад се Кнез удалио из Скупштине, Председник Министарства објави затварање Велике Народне Скушштине, читањем овог Указа, који је већ био спреман:

„На предлог Нашег Министарског Савета, а на основу члана 76. Устава решили смо и решавамо: Пошто је Велика Народна Скупштина, сазвана указом Нашим од 1-ог, за 14-ти дан тек. месеца фебруара, извршила свој задатак, који јој је на основу тачке о-те члана 89. и на основу другог одељка члана 54. Устава опредељен био — да се седнице ове Велике Народне Скупштине закључе. Наш Министарски Савет нека овај указ изврши. — 16. фебруара, 1877. у Београду. (Следују потписи. Кнеза и свију министара).

Но овако уредно закључена радња Велике Народне Скупштине имала је и свој епилог. Многи од посланика захтевали су да се Великој Народној Скупштини „положи рачун о досадашњем раду владе“. То су били консервативци, који су то захтевалп, и ако је то тражење било очито противно и одредбама Устава, које су цитиране у указима: о сазиву, о задатку скупштине, а нарочито у указу о затварању Скупштине. Послови, које је, по мишљењу тих, који су.их захтевали, требала да расправи Велика Скупштина, припадали су у надлежност обичне Скупштине.

Тумач ових тражења „из средине Скупштине“, био је и код владе, сам Председник Ђока Топузовић. Он је учинио неку врсту званичне посете Министру унутрашњих дела Радивоју Милојковићу, код његове куће; а пошто је то била званична посета, то је председник позвао и подпредседника Скупштине Тодора Туцаковића. Огрешили би се о историју, ако не би смо сачували и одговор, који је Министар — како је он сам доцније причао писцу ових