Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 1, Од Свето-Андрејске Скупштине до прогласа независности Србије : 1858-1878

РАТ 1876. 349

редова — дао Топузовићу том прилико“. Кад је Тогузовић изјавио, да би добро било да се „народу положи мало рачуна, и остало“, Министар му је са њему својственом живошћу одговорио: „Ми смо, господине Ђоко, стари познаници. ја знам шта хоћете ви, а ви знате шта хоћу ја. И то што, у целој вашој политици, хоћете ви, то нећу ја, и обратно. С тога се, нема сумње, не можемо сложити ни у овоме што тражите, у име својих пријатеља пре, него у име Велике Народне Скупштине. Рачуне ћемо положити ми оној Скупштини, која по Уставу и закону има и право да их тражи и да о томе пуноважно решава. А сад, док су још Турци у земљи, имамо прву бригу да њих одатле истерамо, па ће после доћи ред и на рачуне и, ако хоћете, и на нашу одговорност, за коју смо ми, министри, увек готови дати и одговора. Све то, господине Топузовићу, знате и ви и ваши пријатељи исто тако добро, као и ја. Али, знам ја — наставио је Радивоје Милојковић — ви сте онај стари Топузовић, и ви ипак нећете пропустити да се, како велите, „ољужите својој савести“. Како овде у Београду неће моћи ништа бити од свега тога, што ви хоћете, то ћете ви, разуме се, желети, да враћајући се у Шабац, посејете и колико се може назадовољства кроз народ, ето на пример прво у Обреновцу, и тако редом. Али, господине Топузовићу, добро утувите што ћу вам и на то рећи: За сад сам ја тај, који сам позван да чувам мир и ред у земљи, и који за њега одговарам. Не спорим, да може доћи да нам се промене улоге, и да ко год и мени суди; тек сад ће бити како ја будем, у погледу мира и сигурности, наредио. И ако ви покушате да сејете кроз народ, у данашње озбиљно време, буди какве сумњиве гласове, моја ће

брига бити да вас спречим у томе, и — завршио је министар на сваки такав покушај, ја ћу вам заврнути шију ка: врапцу, а после, нек оде и моја глава...“ „А „газда“ — како је Радивоје

звао Тодора Туцаковића — седи, вели, ћути и само пуши. Ено, завршио је он писцу ових редова своју преповетку, питајте га; он ће вам све сам испричати“.

Таква су била времена, а такав је био и Радивоје Милојковић. И на јуначкој невољи, он није никад мучки нападао на своје противнике, или оне, које је он, по дужности имао да сузбија. Али до ових херојских средстава није ни дошло. Пошто није успео покушај консервативаца да свуку владу у скупштинску арену и да даду призор какав није одговарао целокупном стању земље — посланици Валике Народне Скупштине разишли су се кућама. Политичка освета остала је за која друга времена.

Мар је, дакле, повраћен, рат свршен, војске су се вратиле свака на своју страну.

Повратак редовног стања и унутрашњим и у спољашњим одношајима земље, Кнез је објавио народу, својом Прокламацијом од 21. фебруара, 1877.

„Данас, кад се судбина Источних Хришпана налази у јачим рукама, ја сам сретан, што могу обзнанити моме драгом народу,