Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 1, Од Свето-Андрејске Скупштине до прогласа независности Србије : 1858-1878

350 ЖИВ. ЖИВАНОВИЋ

да сам, по саслушању Велике Народне Скупштине, закључио мир са Отоманском Портом. |

„Браћо, данашњим даном престаје ратно стање у Србији, а с њим престају и неке од оних особених мера, које је ратно стање изазвало, докле опет и друге неке и даље остају као потребне, до потпуног прелаза у редовно стање.

„Према вама пак, драга браћо, испуњујем дужност, која је мени, као владаоцу вашем, веома пријатна, захваљујући вам свима на пожртвовањима, која сте за време рата подносили; једни, 60рећи се на бојноме пољу или чинећи друге личне услуге, други приносећи материјалне жртве, а сви без разлике, дајући непрекидних доказа ретког родољубља...“

После свршеног првог и другог устанка, Србија је неколико нараштаја подигла у миру — у колико се не узимљу у обзир увутрашњи потреси — и сад је било дошло време, да се много што шта принесе на олтар отаџбине, слободе и народнога уједињења.

. и“

Тиме смо дошли и на Значај првог Рата у 1876. години на који нам се ваља још једном осврнути; а историји остаје да и о њему, и о ономе што за њиме иде, донесе свој коначни суд.

Прошло је већ више деценија од онога и лепога и страшнога доба, када је пламтела пушка и грмели топови на све стране, по свима пределима и границама Србије, Црне Горе, Босне и Херцеговине. За то време сишли су са позорнице јавног рада сви скоро они, коју су играли тада у Србији прву улогу, па не само са позорнице јавног рада, већ и у гроб. Тим самим и дела њихова припадају историји.

Али те историје још нема, као што је Српски Народ те худе среће, да му његови учени синови нерадо пишу историју, док је савремена партиска страсност често фалсификује.

За данас се још рат од 1876. цени журналистички, дакле пролазно; и партијски, дакле с предубеђењем.

И што су се партијски одношаји све више преплетали, мутили, заоштравали, тим је све горе било и са ведром оценом чак и најлепших догађаја наше новије историје, а камо ли са оценом једнога изгубљенога рата. У Србији су кад кад радо порицани и најлепши успеси, да се само може противнику закинути у томе праведна заслуга.

Међу тим рат од 1876. без обзира на његов тренутно негативан ресултат, био је једна међу најсветлијим појавама у целој дотадашњој историји народа српског, од како га је. На листовима наше Историје ми вазда видимо раздвојен, поцепан, па и завађен народ свој. Непријатељи, стари, као што беху Маџари и новији, као што беху Турци, завладаше насилно свима земљама, у којима од досељења у УП. веку живљаше народ наш, који тиме у свему пространству изгуби слободу, иако увек по скупу цену по освајача.

Неколико векова прођоше по томе у потресима, у крвавим "бојевима, у неразумној сеоби и опушћавању класичних предела наше Отаџбине. Слава српскога оружја и храброст српскога На-