Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 1, Од Свето-Андрејске Скупштине до прогласа независности Србије : 1858-1878

РАТ 1876. 351

рода не мање се сазнаде, пронесе и рашчу далеко по Западној Европи, која такође зазнаде за криву сабљу турску и силу јаничарску — — али сви ти напори Срба осташе за њих саме без успеха, без користи. Они, и сами, или уз туђе војске и заставе, слабљаху и помагаху слабити турску војничку силу, али своме јачању не доприносише ништа.

Тако је то све ишло, док 1804. Ђорђе Петровић — КараБорђе не поче први, са познатим исходом свршени (од 1804—1813) херојски Устанак; и док Милош Обреновић, после пропасти првога, не подиже у Такову заставу другог срећнијег Устанка 1815. године.

Србија у границама до 1878. године, дело је ових Устанка.

Пуних шесдесет година (од 1815—1876) Србија се развијала, расла, снажила се и уређивала, на темељима које јој је Милош поставио. Са малим прекидима због унутрашњих заблуда и потреса, а нарочито од 1862. године, када Турци са града Београда дадоше Србима прилике, да и сувише јако осете њихову близину, није никад престала свест Србије, да је она само део Српства, и праведна амбиција њена: да је она стожер његов, позват и историјом, и судбом, и снагом својом, да изврши уједињење и ослобођење целога Српства. У песми уз гусле и иначе, у весељу, у Скупштинама, у новинама, у литератури, у школи и у цркви, свуда и на сваком месту, проповедана је једна и иста мисао: ослобођење и уједињење Српства; и главно сретство овога великог циља: Рат. У том духу певали су и сами Српски Владаоци: Михаило и Никола, први у Београду, други на Цетињу, а већ да и не говоримо о песницима који су, с ове и с оне стране узаних граница Србије, у песми (нарочито Ј. Ј. Змај!) час подстицали своје савременике на крвави рат, час их незаслужено, нарочито политичке прваке у Србији, ружили, што ту велику акцију „од пролећа до пролећа“ одлажу! и већ не дижу завесу, да крвава драма једном отпочне...

И она је отпочела. Али као и увек, њу ипак није кренула лира песничка већ велика јуначка невоља паћеника у Босни и Херцеговини. Чувена, често спомињана „Пушка Невесињска“ била је та, која је упалила Исток. И то је била српска пушка, која је на далеко оцјекнула.

Међу тим страсти су се у широким народним слојевима распаљивале; а и у хладнијих људи бриге су све више расле. Тре-

1 Извесне домаће поете, на жалост, нису, кад је рат отпочео, стајале на висини, до које су их њихови пегази иначе узносили. Јов. Јовановић Змај, био је по професији лекар, каквих је у опште бројно мало било иу времена мирна у Србији тога доба. Понуђен и умољен да се прими службе као војени лекар са чином капетана ]. кл. Змај откаже своју услугу, условљавајући је чином мајора! И оде из Србије, чији поданик није ни био тада.

Други домаћи песник, Ђ. Јакшић, без сумње занесен партијско-поличком супротношћу, после изгубљеног првог рата са Турском, правио је саркастичне афоризме у моменту ове крваве народне трагедије, да је морао за то и одговарати. Неки од ових производа били су тако вулгарни, да су ишли само од руке до руке; пошто их је немогуће било штампати. Ми ово са жа-

љењем наводимо; — има поступака, који се могу опростити, али не и заборавити.