Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 1, Од Свето-Андрејске Скупштине до прогласа независности Србије : 1858-1878

352 ЖИВ. ЖИВАНОВИЋ

бало је живети у оном времену, чути, видети и саосећати сваки одјек, који је са бојишта долазио, па моћи појмити величину свеопштег народнога покрета. Настао беше један велики моменат, невиђен дотле у целој нашој Историји: Српско Племе, у свима својим деловима, осећаше се једно, дисаше сво једном душом, куцаше сво једним срцем, и та осећања и душа и срце, све се сроди у федну једину реч: Рат! Као што то већ бива у времена великих - народних покрета, падоше сви обзири о снази, о политичким приликама и неприликама, о успесима и неуспесима. Таласи народнога гњева и народнога одушевљења запљускиваху високо горе, где мирни и хладни државници пресуђују догађаје и мере на коју ће страну.

И сви ти таласи, са свију страна, сасредсређиваху се у Србији. Она беше она главна, велика узданица јаднога и потлаченога Српства. Питање беше стављено у свој својој наготи: или ући у рат, или се отказати своје велике мисије и заставу првенства

" испуститниз руку, без извесности, шта ће од сад са њом у опште бити. И сви догађаји у Србији, како су се развијали у 1875 и 76., били су под дејством ове идеје.

н Цело то доба, које смо ми на предњим листовима описали било је само доба нагомилавања неодољивога електричног напона, који је морао наћи одлива у ма ком облику.

И нашао га је — у Рату. „Појаву старог кабинета — вели ]. Ристић у својој Дипломатској Историји, књ. 1. (стр. 89.), сликајући овај велики моменат у ком се одлучивало на велику историјску одлуку — сматрао је сав свет као несумњив знак рата; све се било тако склопило, да неулазак Србије у акцију не би могао значити ништа мање, но и само издајство према заветној мисли српској. Неулазак би могао бити опасан и по унутрашњи поредак њен, и по опстанак династије. „Божја је воља“ — биле су речи, на које се морала свести одлука и Владе и Кнеза“.

Сведоџба је ова и политички и психолошки тачна.

Крвава игра беше почела.

Сав Српски Народ, као никад дотле, беше у духу, у боју, у патњи и у надању цео, сложан, један. Од врх Босанске Крајине, па амо до Витоша на Балкану, од Вељкове Крајине па тамо до Скадра на Бојани, пламтијаше пушка — грмљаше топ, без одморка

_ и без престанка неколико месеци. Све беше устало на ноге, све што_се крстем-крети-и-именом-ерпским зове. Само наша класична "Стара Србија беше обхрвана великим притиском туђе силе. Заставе српске понеше се на све стране, ка Нишу, ка Косову, ка Босни, ка Херцеговини, ка Зети... и сретоше се са заставама Полумесеца, укрстише се и многе се поломише, а многе и осташе. Све утону у крв и огањ. јединство целокупног Српства доби своје прво велико крштење; прво, велико, јер од како је Српског · Народа и његове Историје, никад не беше он овако један, сложан, понешен једним мислима, једним осећањима, једном и истом тежњом за- слободом.

Али слобода српског народа, као да је она, која се од слобода свију народа у Европи најтеже откупљује.