Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 1, Од Свето-Андрејске Скупштине до прогласа независности Србије : 1858-1878

ДРУГИ СРПСКО-ТУРСКИ РАТ 363

Сви су ови догађаји на дунавском бојишту гонили иу Београду на одлучно решење.! -

Србија је, за то време, довршивала стратегијски размештај војске и кретала последње трупе, опредељене за прелаз преко гра-

нице. И ако је зима стезала све више, поновни рат је с Турском постао неизбежанг.

Али се деси нешто необично, страшно, што изгледаше да ће паралисати покрет Србије и спутати је у одсудном часу, онда баш, кад све беше учињено, да се рат понова објави......

Новембра 25. изби у Крагујевцу побуна у једном делу тамо од 20. нов. скунљење и за полазак спремне војске. Батаљони округа крагујевачког, беху сакупљени на Становљанском пољу у логор; где су, пред полазак на границу, имам положити војничку заклетву. Али батаљон среза Лепеничког, позван да се куне, дигне оружје откаже послушност, и у налету прегази сву црквену спрему и гурне, пуцајући и ломећи све испред себе, са логоришта, у правцу ка „београдском друму,“ који води њиховом завичају и Тополи, у чији се „Град“ и затвори један мањи број одњих. Код савременика и

1 Кад је у мин. савету, под председником кнежевим одлучивано о другом рату, Рад. Милојковић је свечано рекао: „Да пођемо у име Бога! Али ако и овога пута не будемо срећни, онда да сиђемо доле сви, и Ваша Светлост ими, па капе на обалу и сви да скачемо у Саву!“ То је причао писцу сам Радивоје.

2 Писац ових редова у очи Ваведења 1877. обрати се команданту Јаворскога Кора, пук. Тих. Николићу, и телеграфски му изјави: да жели доћи на границу и жали што дотле ни на какву дужност није одређен. Одмах стигне одговор и позив да тамом иде. И пешке преко Ваљева оде Иваници, а на Св. Николу изађе на Кушиће, где је била и глав. Команда Јаворске војске. Жеља му је била да буде својском, којојје, по његову мишљењу, намењено било да се сретне с Црногорцима. Али је Јаворска војска мало нешто ушла до над Сјеницу и била махом у дефанзиви, борећи се са великим снеговима, а штаб је за све време остајао на Кушићима. Одатле је писац, на Сретење 1878. сишао у Кладницу и са Василиног врха гледао највећи хоризонт Српске земље, коме су биле границе: Комови у Црној Гори, Дурмитору Херцеговини, Копаоник и Рудник у Србији... Проклетија и Шар у Ст. Србији. По закључку приморја, сишао је с Јавора 6. фебруара, а дошао у Београд 14. фебр. 1878. Исте године, у августу, писац је отишао, на довршење студија, на универзитет у Берлин, као и сви ранији државни питомци, по одлуци владе.

8 Одмах су предузете из Београда озбиљне мере, но које су све носиле чисто војнички карактер, и сам Кнев, као Врховни Командант тек мобилисане војске, издао је потребне наредбе, од којих је прва била: дасе „Град“ у Тополи заузме и побуњеници похватају; обравовање „војног суда тополске посаде“, који ће судити побуњеницима, под председништвом пуковника Милутина | Јовановића „Милутинчића“; а трећа је: овлашћење новонаименованог генерала Јов, Белимарковића, сада команданта мобилисаног Шумадијског Корпуса, да може ванредно стање распрострети, сем срезова лепеничког и јасеничког, и на суседне срезове па и округе.

Побуњеници, којима је коловођа био четовођа Живић и др. похватани су и изведени пред војни суд. Али се убрво покаже да Становљанска побуна није спонтано дело самих непосредних учиниоца и без интелектуалних узроковача. Тако дођу пред тај суд и Аћим Чумић и Јеврем Марковић, па и стари мецена књежевности Илија Колорац и неки Тополци.

Суд се премести из Тополе у Аранђеловац, где се доврши ислеђење и пресудом од 30. марта 1878. њих 24 буду осуђени на смрт, но стрељани су _ — у Аранђеловцу — само њих 7 међу којима и активни пуковник Јеврем Мар-

ковић, Аћима Чумића влада предложи за помиловање, место смрти на затвор,