Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 1, Од Свето-Андрејске Скупштине до прогласа независности Србије : 1858-1878

370 ЖИВ. ЖИВАНОВИЋ

паоника и да ће према томе и у Санстефану додати јој део Косова (до Вучитрна) морати отпасти. То исто важи и за Босну, према којој остају све досадашње границе.

Аустро-Угарска ће помагати захтеве Србије за независност ги проширење према- истоку и југо-истоку, на коју се-етрану граунице Србије, на рачун нове Бугарске, могу помицати.

Али ту своју потпору условљава аустро-угарски министар претходном конвенцијом између Србије и Аустро-Угарске, у којој би се имало утврдити: да ће Србија — прво — закључити са Аустро-Угарском трговински уговор или царински савез и друго — да ће подићи железницу Београд—Ниш, са осигураном везом ове са аустро-угарском мрежом код Београда, а за то ће Аустро-Угарска помоћи и везу српских железница са Бугарском (односно за Цариград) и са Турском (односно за Солун).

Чим су ови услови постављени, а с обзиром на положај Аустро-Угарске као велике силе у овом моменту, иза које је на Конгресу стајала Немачка, а не мање и Енглеска, било је одмах и за Ристића и за владу у Београду јасно, да је Србија стављена пред алтернативу: или проширење граница-под горњим погодбама, и још већу штету ако их одбије. Развој тока ствари у Берлину, ош више изнео неоспорност овога факта!

И сва дипломатска вештина српског Министра спољних послова у Берлину, за месец дана, колико је Јов. Ристић пробавио тамо, кретала се у ова два правца: да колико је више могуће олабави захтеве Аустро-Угарске, не могући их више у начелу одстранити, и да колико више помоћу Аустро-Угарске,_и-својим личним утицајем, прибави територијалних добитака за Србију. Задатак, колико парадоксалан (т. ј. са Аустро-Угарском и против ње!) толико и необично тежак.

Али захтевана конвенција била је и остала предуслов за сваку потпору. Ристић одлагао дефинитиван пристанак до последњег могућег момента. И он је после опширне измене мисли са Београдом, конвенцију с Андрашијем потписао тек 26. јуна 1878., на пет дана само пред закључак Конгреса.

; То је, као што ћемо даље видети, била цена за знатне територијалне добитке, мимо санстефанскога уговора, за Врање и Пирот са њиховим областима. |

м

Берлински Конгрес, који је свечано отворен 1. јуна 1878., трајао је тридесет и један дан и последњи састанак имао је 1. јула т. г.

Резултат тих већања био је један значајан међународни акт, назван Берлински Уговор од 1878., који је у свом негативном делу садржавао све поништаје одредаба Санстефонског уговора; з у свом позитивном делу одредбе, које су опредељивале ново политичко стање.

Многи су одношаји у Европи регулисани Берлинским уговором, по времену и уназад и унапред, а по простору на много