Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 1, Од Свето-Андрејске Скупштине до прогласа независности Србије : 1858-1878

ДРУГИ СРПСКО-ТУРСКИ РАТ 311

страна и у Европи и у Азији. Наш задатак не може бити да идемо до у детаље овога великог документа, мимо оно, што је он за нашу Отаџбину непосредно, или за њене интересе или противу истих посредно учинио.

Тако је за интересе Србије и Српског народа било неоспорно корисно само увећање. Србије, а не мање и свођене граница Санстефанске Бугарске на етнографски природније линије, враћајући Турској одузете јој пределе, као и област новостворене аутономне провинције Источне Румелије, која се одваја такође од санстефанске Бугарске, али се не придружује ни Турској — околност, која скрива у себи клице за доцније (1885. и 1908.) бурне догађаје на Балкану. |

Али је за Српски Народ, Србију и њене интересе било обратно неоспорно штетно, знатно умањене територија додатих Црној Гори по Санстефанском уговору и суспендовање аутономије Босне и Херцеговине, предвиђене тим уговором, чиме су те српске области биле одвојене од непосредне власти Турске и тиме биле изведене на пут, да се једног дана нађу у заједници Са Србијом и Црном Гором, које су обе, њине боље судбе ради, и повеле овај крвави рат и први и други пут. Место тога, дошла је фатална одлука о окупацији. Члан ХХУ Берлинског уговора, којим се Босна и Хер- . цеговина предају Аустро-Угарској, јест само решење Конгреса, · коме су претходила већања. Она су била у УШ. седници Конгреса 16-(28) јуна, а овоме су претходили интимни закулисни договори, објашњења и пристанци, оних који су ту ствар решили. Оно што је било у самом Конгресу, само је званична форма, и резултат, онога што је раннје углављено било, па вероватно и далеко раније, но што ће се и сам Конгрес састати. Но, пређимо сад на саму дебату у осмој седници Конгреса о Босни и Херцеговини (унесену у протоколе Конгреса).

Граф Андраши, први делегат Аустро-Угарске и њен министар спољних послова, вели се у протоколима: отпочео је дебату једном изјавом, коју је прочитао, и која се цела налази у „Протоколу“ осме седнице. Андраши, између осталог, шта се вели у тој доста дугој изјави, прво констатује: како „све европске владе сложно признају да се Аустро-Угарска, као погранична држава интересује више од осталих држава у регулисању ствари у Босни и Херцеговини“, и налази: „да босанско-херцеговачко питање не престаје бити европско питање, па и ако додирује највише интересе Аустро-Угарске“. „Не треба, вели, изгубити из вида, да је покрет, који је изазвао рат на Истоку, почео у Босни и Херцеговини“. „У чл. 24. прелиминарнога санстефанскога уговора предлаже се: да се даде аутономија обема провинцијама, као што су то већ предложили турски пуномоћници на првој седници цариградске конференције“ — али „ми морамо сматрати, да се предложено решење не може извршити“. „Имајући на уму националне, религиозне и географске одношаје, који ће сејош већма заплести у след територијалних измена после рата, ми морамо сматрати да се предложено решење (о аутономији) не може извршити“. И

24»