Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 1, Од Свето-Андрејске Скупштине до прогласа независности Србије : 1858-1878

382 жив. ЖИВАНОВИЋ

конгрес заступао, ја не бих знао казати. Властити интерес као да је био свакој сили меродаван. Тражило се и радило, да се велики задовоље, а мали да се истисну из положаја, који би били од важности и могли да сметају великима“.

Даље прелази на чл. 35. о једнакости свију вероисповеди у уживању права, и на свој рад у сузбијању веровања на конгресу да Јевреји у Србији и дотле нису имали истоветна права и слободе са осталим верама.

Устављајући се на даљим чланцима уговора, нарочито 37 и 38 — о обвезама, које он ставља Србији у погледу трговинских одношаја у опште, као и железница према Турској — Ристић отворено вели: „На жалост нови чланци или садрже закључења за нас неповољна по самоме начелу, или нам доносе немиле, али неизбежне терете. До закључења нових уговора са страним државама, не можемо мењати ништа у нашим трговачким одношајима са њима, нити у стању консулске јурисдикције и заштите, као што данас оно постоји.“ А у погледу обвезе грађења железница (чл. 38.), по ком се преноси на Србију уговор, који је порта закључила о железници, која се има довршити од Цариграда с једне и од Солуна с друге стране, до наше старе границе — Министар констатује да је то „Конгрес учинио по својој сувереној власти и не саслушавши оне, на које је тај терет пренео,“ додајући, у осталом, да је и та ствар „само у начелу решена, ближе формуларисање ове обвезе определиће се специјалним конвенцијама, које предвиђа овај исти члан берлинског уговора“.

У квалификовању обвезе, коју на све државе, које су на рачун Турске увећане, баца, као и чл. 39. на Србију: да прими, сразмерно добивеном земљишту, део турског државног дуга, Министар јеречма кнеза Горчакова назива „жалостан ажиотаж“, износећи у једно, да је то била обвеза, које се, ма колико да је неправедна „ипак не можемо избавити“, али која је неопредељена и има тек да је одреде „представници сила у Цариграду на правичној основи“.

Износећи овако и повољне и неповољне стране одредаба берл. уговора, Ристић позива Народну Скупштину да их цени: „Уговор је Берлински једна целина, која се као таква или прима, или одбацује; али никоме не стоји на вољи, да један део уговора прими, а други да одбаци. Остаје дакле да се измери и оцени: јесу ли користи, које нам доноси, веће од терета, па према томе да се реши: прима ли се или не прима уговор берлински 2“

Долази на срећно одбијено капиталисање трибута — један акт, за који, као што смо видели, искључно припада заслуга само јов. Ристићу — он дефинише ту тражбу турских изасланика: „Капиталисати трибут, значи: узети годишњу суму, која је порти плаћана, као интерес годишњи, па пронаћи капитал од интереса. Количина интереса одредила би количину капитала“. Но ова већ "усвојена жеља Турске, и на редакцију упућена, на енергично заузимање Ристићево, ма да је већ била и прочитана у осамнаестој седници конгреса (29 јуна), избрисана је, при свем заузимању Ен-