Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 1, Од Свето-Андрејске Скупштине до прогласа независности Србије : 1858-1878

ДРУГИ СРПСКО-ТУРСКИ РАТ 383

глеске, за то. У својим предходним објашњењима о неправичности ове одлуке, Ристић је говорио, да „Србија није дошла пред Конгрес да купи своју независност, но ју је извојевала; а да ју је хтела куповати, она се не би излагала рату и његовим крвавим и скупим последицама, но би се, пре рата, упустила с Портом у погодбу“. — Успех српског заступника у овом питању, пао је, поред Србије, и Румунији на корист, као дотадашњој такође трибутарној држави Турској. Румунски су представници, због одузимања Бесарабије, демонстративно напустили Берлин, и ако им је Ристић саветовао да то не чине.

Трелазећи преко објашњења, која је потребовао члан 39. (о имању турском у Србији), 40. (о положају српских путника у Турској) и 41. (о узајамном повлачењу војске са земљишта које није обухваћено новим границама), о огради Ристићевој, коју је он учинио у погледу острва на Дрини, о рашчишћавању питања о Малом Зворнику, Сакару и Бујуклића ади — — чиме се, у једно, и исцрпљује материјал Берлинскога Уговора — уставићемо се још на објашњењу, које је Министар спољних послова дао Народној Скупштини о закључењу (26. јуна у Берлину) посебног уговора српско-аустријског о железницама, о трговини и о Ђердапу, који је „закључен потпуно на равној нози“. „Он нам, вели даље министар, не доноси никакве обвезе, које не би биле у форми билатералној и не би везивале обе стране уговорнице, нити какве жртве, које ми не би смо морали поднети и без ове конвенције“.

У вези совим посебним уговором, и објашњавајући посредно и за што је он закључен, Ристић набраја све, шта би могло бити изгубљено, да, овим начином, није обезбеђена потпора АустроУгарске на Конгресу. „Јер, кад је — вели он, на завршетку свога великог говора — вето, које је она подигла била противу увећања Црне Горе, било довољно, да јој смањи са две трећине тековине свето-стефанске; кад је њено вето против придружења Србији новопазарског предела било довољно, да ово питање не дође ни на дневни ред конгрески — онда није тешко извести све, што би нам могао донети њен противан, а моћан глас. Но благодарећи предходном објашњењу глас грофа Андрашија био је за нас, не мало у свима питањима, која су се Србије тицала. Царски министар одржао је своју реч каваљерски. Влада Књажева нада се, да ће је Скупштина својим пристанком на конвенцију поставити у стање, да и она своју реч одржи поштено. (Чије се: треба!)“.

Говор Јов. Ристића, који смо ми овде у најглавнијим моментима извели, трајао је који сат. И после њега

Народна Скупштина усвојила је, у тајној седници од 13. јула, прво Берлински уговор; а сутра дан у јавној седници и овај посебни српско-аустријски уговор.

Дана 14. јула 1878., Кнез је потврдио и цела влада: потпи-

: Стевче Михаиловића потписа нема на овом важном акту, који је морао одмах добити највишу санкцију, чим је од Народне Скупштине усвојен. Председник Министарства, као стар човек, био је и за време овако важног