Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 1, Од Свето-Андрејске Скупштине до прогласа независности Србије : 1858-1878

ДРУГИ СРПСКО-ТУРСКИ РАТ 385

Са пуно | азлога у Беседи се наглашује, поред постигнутих успеха, и патриотична сарадња Скупштине, кроз све ово трогодишње тешко доба, завршујући овим доиста лепим речима, које уједно одају и правог аутора истих, а од 1868. године и великог Политичког Педагога свога времена, Јов. Ристића:

„Као што је за сав народ ова епоха, тако и за вас, поштовани посланици, ова скупштинска периода остаје историјски значајна, те сваки од вас може поучавати своје потомство, каквим се врлинама избавља народ, и приповедати, у каквим смо мучним данима! и под теретом свакојаких неприлика и опасности, извојевали Србији независност и увећање, а у исти мах допринели да се судбина подјармљене браће наше на Балканском полуоству не само олакша, но још боље изгледе за будућност да задобије.“

У.

Триумф независне Србије. Србија. је извојевала, и Европа јој је признала_ Независност. Народна Скупштина усвојила је и Кнез потврдио, као што знамо, одредбе тога међународног акта — Берлинског уговора — којим је независност наше државе утврђена и сви други нови одношаји за Србију, после свршених ратова с Турском, с којом су, ево, коначно прекинуте тако тешке и тако дуге везе потчињености. Ове су везе српску, дотле вазалну државу, од васкрса њенога спутавале у свима њеним покретима и бивали често извор многих несрећа и унутрашњих потреса, које је историја младе државе на листовима својим очувала, почев од 1804. до 1813. и од 1815. до 1878. да и не говоримо већ о вековима мрачнога и погибаонога ропства, до устанака у 19. веку.

Догађај је био велики, по замашности важан, по жртвама којима је откупљен још драгоценији. Српски народ није никад био те среће, да му припадну буди какви плодови слободе, и да их он сам није морао крвавом руком узабрати. Није ли се он под Карађорђем својим јуначким прегнућем сам пренуо из вековнога робовања и за скоро десет година с оружјем у руци и са високо дигнутом народном заставом, осетио прву зору слободе, која је још тамним и необјашњеним узроком, на једном ишчезла са неколико машаја весала, колико је требало да јуначки Вожд с једне обале Саве, 21. септембра 1813. год. пређе на другу. Страшна најезда, која је се одмах за њим сјурила с Дрине, од Ниша и Видина Београду, Неготину, Шапцу и др. местима, сву је дотле ослобођену земљу понова притисла и у црно завила. Није ли се тај исти народ, ускоро опет под вођством другога поглавара, какав беше Милош Обреновић, понова дигао, и опет својом властитом снагом извојевао не само мало јуначке, т. |. војничке слободе,

1 То су доиста највише осећали посланици баш ове Скупштине; а међу њима нарочито они, што су били из предела Зајечара, Књажевца, Алексинца (па донекле и Крушевца), које су пределе били ваувели Турци и поред бевобвирне пљачке и многа села попалили, од куда је народ ишао у вбегове и у планине, заједно са посланицима, који су били нарочито овначавани, као они „који су гласали ва рат!“

Политичка историја Србије 25