Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 1, Од Свето-Андрејске Скупштине до прогласа независности Србије : 1858-1878

386 ЖИВ. ЖИВАНОВИЋ

већ и слободе државне и, од то доба, стао и политички на своје ноге и на своју снагу, да се на седамдесет и две године после Орашца и шесдесет година по Таковском Устанку, 1876. год. понова дигне на оружје и крене у рат за потпуну Независност, за вегу Србију, за Уједињење свега Српства.

И ако се златни снови српски нису и овом приликом још сви остварили, успех је постигнут ипак, успех несумњив, који је значио крупан корак унапред.

Само тако, у узрочној вези посматрани догађаји од 1876. 1877. и 1878., излазе у својој правој величини. Нараштај, који је поднео све тегобе до ових успеха, — сносећи уз њих и терете њихове — тек, кад је се одморио, могао је и сам боље видети: какво је благо стекао, какве је успехе извојевао ! Давно је казано, и није узалуд речено: да се велики догађаји као-њ велики брегови, и велики предмети у опште, из далека боље виде у свој лепоти и величини. То важи нарочито и за величине моралне и величине политичке. У окршају и метежу, у ком се зачињу, расту и стварају велики препорођајни догађаји, и људи који ту раде, и борци који се боре, и резултати који у том моменту постају, гледају се само, као што се увек гледају: ратна оруђа, крв и месо људско, патње и смрт; или како се слушају речи, које се говоре или као победоносни или очајни усклици, који се у крвавим сукобима избацују... онда, кад се гине или побеђује, кад се подлеже или победа одржава.

Тек после, доцније, кад се све разведри, кад се дигне магла и смире жртве рата, кад се утиша све, види се, да је тај окршај нешто значио: да је он помакао и људе и умове, чак и неке мртве ствари напред, далеко напред, у неку бољу, свежију сферу и атмосферу, где се гледа друкчије, види лепше, осећа боље, живи срећније...

Онда се тек у већини почне говорити о успеху, 9 победи, 0 слави... Онда тек настану признања заслужнима за те успехе, за њихове победе, онда и слава својим сјајем обавије и њихове ликове, и као такви, они се оцртавају на листовима историје, и остају вазда светли и честити, сачувани и памћењу и сећању потомства, кроза све векове далеке будућности. Историји је задатак да ово сећање неизгладивим учини.

И ратови 1876., 1877. и 1878. и његов нараштај, не могу другојачије бити посматрани, ни по увроцима ни по последицама.

Људи, на чијим је рукама почивала и чијој је мудрости а ин срећи поверена била судба Србије у времену ових тешких ратова, беху сада збринули голему бригу, беху кроза све онда неизбежне фазе и облике провели народну ствар, и имађаху да успех, који се тада беше срећно постигао, — а то беше на првом месту Независност Србије — још и свечано објаве.

То свечано прокламовање Независности беше резервисано за дан рођења самога Кнеза, који је за своје име — можда и преко своје стално колебљиве воље — везао ту најновију теко-