Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 1, Од Свето-Андрејске Скупштине до прогласа независности Србије : 1858-1878

394 жив. ЖИВАНОВИЋ

дили „Отреченију“ (т. |. абдукацуји) Кнеза Милоша на престо и његов одлазак из Београда у Влашку, а за тим и догађаји из друге буне Вучићеве 1842. о прогонству Кнеза Михаила.

У тим бурним догађајима, Стевча је играо видну и поштовања достојну улогу верног пријатеља и приврженика Милошева н Михаилова. Како је друга Вучићева буна 1842. ватекла Стевчу на положају окр. начелника у Чачку, он са Обреновићевцима, Рудничанима, Чачанима, и Ужичанима, којих је било више хиљада, крене преко Бруснице Београду, у одбрану младога Госполара, али је стигао доцкан.

Предавши се на веру, буде доведен на Врачар Вучићу и осталима, а одатле у тамницу и окове и дугб је патио, докле га нови господари ситуације нису најзад пустили. Од тада је живео у Јагодини, п писао своје мемоаре Његова га је преданост учинила, како га Ристић назива „главом Обреновића партије“. То га је довело у Св. Андрејску Скупштину, одатле за кнежева Мјестозаступника, за предс. Савета, док га Кнез Миханло — који га није ного марио — не стави 1861. у пензнју, да по смрти Кнеза Михаила постане тутор малолетног Кнеза Малана. И као што внамо Ристићевим уступком (1875.) изашао је и на положај Министра председника, све до свршетка ратова 1878.

Морамо одати правду и Грујићу и Стевчни, да су заслужни за историју своим писмемин ваоставштинама, за које су нашли времена да их, и кроз свој, пун прелома живот, ипак напишу. На жалост млађи се нараштаји, у овом лепом погледу, нн мало не угледају на своје претходнике.

С тога у толико више морамо жалити за губитком и опширних мемоара Владимира Јовановића, упропашћених за време окупације. Ово у толико више, што је он био, не само човек од пера, већ н личност која је много внала и много пачтила, теје о свом времену имао шта ин казати, од чега је много што шта и писац о. р. желео сачувати. Но зато је остала једна краћа аутобиографеја В. јовановића.

Нису ли овакви списи из прве руке н наши најбољи историјак извориг Морамо, с тога, у толико више жалнтн ако их нема, а још више, ако их је било, па су, на жалост, пропала.