Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 1, Од Свето-Андрејске Скупштине до прогласа независности Србије : 1858-1878

СВЕТО-АНДРЕЈСКА НАР. СКУПШТИНА 35

Старог Господара на престолу, Свето-Андрејци су остављали, сем срушеног једног стања, и више нових тековина у својим новим законима, а нарочито у закону за Народну Скупштину. Они су сматрали да су оставили, одлазећи кућама, зајамчена права народна.

Најпосле, налазили су гаранцију и у личностима, које су заузеле најважније положаје у земљи. Једно стање беше замењено другим — једни носиоци власти новим. Преврат је био изведен и у начелу и у појединостима и у стварима и у личностима.

ж ж ж

Но нама нису овде главно лична питања. Нама није главно ни сам преврат, (који је толико пута већ до ситнице описан), нити ћемо се ми тога ради устављати на личности владаоца, који је сишао с престола. Његово је питање скинуто с дневнога реда још 11 децембра; а будућност ће имати да покаже даљи династички развој у Србији. Нама је главно дух времена, какав се јавља 1858 године; оне знамените политичке тековине, које су тада створене а за тим сузбијане, док нису, најпосле чудноватом судбином и те идеје и људи, који су их носили, постали ускоро предмет гоњења и од самог новог владаоца и од његове владе, а у првом реду „Либералне патриоте“, како се називала група високошколованих тада још младих људи. Личности су, истина, носиоци идеја и нових праваца; али и нове идеје и нови правци имају неку ширу подлогу, и нису пропадале са гоњењем њихових носиоца. Носилац нових идеја, које обележавају знаменитост 1858-ме године, и непосредног времена за њом, била је сама Народна Скупштина, и то њих две наизменце: „Свето-Андрејска“ од 1858 и „Мало-Госпоинска“ од 1859, кроз које су ти људи проговорили и створили своју епоху.

Обе ове Народне Скупштине чине једну идејну целину. Обе су биле надахнуте истим духом, јер у њима беху готово исти људи, као и вође, и обе су биле обележене истим тежњама, за широм огарантованом слободом и то прво слободом саме Народне Скупштине.

| То је био онај велики, морални и слободоумни обрт, у коме је промена на престолу био само један, али значајан моменат. Притисак, који је настао од 1842 године, и често страшне и крваве мере, предузимане за одржање новога стања, давили су сваки покрет у народу. Али дух једног народа не може се занавек оковати, нити у најтврђе и најмрачније зидове — каква беше и „Гургусовачка кула“ — затворити. То се показало тада под Карађорђевићем, то се показало и доцније под Обреновићима.

Једни су борци умирали, други су пристизали. Очеве су замењивали синови, а уз синове пристајала је родбина, уз главне људе њихова околина, док се, редом, цео народ није ћутке нашао споразуман у томе: да се овако више не може; ћутке велимо с тога,

! „Бејаше, говораше писцу Јов. Ристић; сву земљу притисла нека тама, да мислиш све је пропало, док о Св. Андрејској Скупштини. диже се тама, све оживе и као да на ново свану у Србији.

3“