Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 1, Од Свето-Андрејске Скупштине до прогласа независности Србије : 1858-1878
36 ЖИВ. ЖИВАНОВИЋ
што се онда није много писало и на хартији кукало и запомагало, _ али се за то више међусобно волело, споразумевало, радило и урадило. Али је из наше прошлости остао и други један наук: да су „буне“ у првој половини 19. века, све до Св. Андрејске Скупштине и у њој самој, предводили први људи из народа. Тек много доцније, улога „пробијања леда“ кроз штампу и иначе допада разним опскурним и анонимним личностима. Тако је политичко споразумевање међу првацима бивало и кад су (1804 и 1815) наши дедови устајали на Турке; тако је било и за време, а и после унутрашњега терора и реакције. Година 1858, са свима својим главним и споредним знацима била је година победе самоникле снаге народне. С тога је све вредно још ближег посматрања.
1
Свето-андрејска Народна Скупштина, решена да изврши један преврат, прво је са сама собом почела: да свој положај дефинише, да га узвиси морално и у очима народа што више уздигне. На све спремна и решена, Народна Скупштина 5 децембра 1858, на свом трећем састанку бави се већ пројектом закона за Народну Скупштину, који она и усваја 8. децембра — два дана пред преврат.
Предлог Народне Скупштине за Закон за Народну Скупштину има четрдесет 55. а у својим главнијим одредбама садржи следеће:
5. 1. Народна Скупштина је једна од најстарјих и најсветијих установа у Књажевству Српском. Она је законита воља свега Народа Српског. — 5. 2. Ко се држању и слободној законитој радњи Народне Скупштине противи, издајник је народа. — 5. 3. Скупштину Народну нити ко може уништити пити у праву њеном ограничити. — 9. 4. Народна Скупштина стараће се за све, што корист земаљска изискује. — 5. 5. Никакови закони о Књазу, Савету, попечетењима и Народној Скупштини не могу се издати ни променити, без предходног споравума са Народном Скупштином; а она има власт (5 6.) у име народа захтевати, да се сваки цељи несходан закон и свака административним интереснма народа противна одредба уништи. — 5 7. Србија се не може ни задужитн, ни на што обвезати, док на то не престане Народна Скупштина. 5 8. Никакав приход за државну касу, који би народу на терет посредно или непосредно пао, не може се установити, нити икакав издатак из народне касе учинити, док се напјре потреба тога, било особено или у главном годишњем буџету, пред Народнош Скупштином не докаже. — 5 9. Народна Скупштина може прегледати све послове државне и о њима мњеније своје изрећи. — 5 10. Народна Скупштина може оптужити суду: министре, чиновнике, званичнике, и суд је дужан тужбу примити и у иследовање и суђење предузети. — 85 11. Народна Скупштина састављена је од лица које народ избере. Састаје се (5 12.) сваке године у престолном месту Србије о Малој Госпођи. Попечетељи, под којима се Народна Скупштина пропусти сазвати и држати до уреченог дана, сматраће се и казнити као највећи преступници закона. — 5. 14. Ако се нови посланици до велике госпође не изберу, онда ће посланици последње Народне Скупштине сматрати као да су на ново изабрани и дужни су, не чекајући позив власти, сами на одређено место доћи и скупштину о малој госпођи отворити. — 5 20. Сваки срез и свака окружна варош, као и свака варош у срезу, која има 100 пор. члана бира за себе посланика. —
У срезовима (5 21.) бира посланике среска скупштина коју састављају избирачи ив свију општина тога среза, који се по општинама бирају сразмерно броју пор. глава, на свакн 50 по два човека; а у окружним варошима, и варошима у среву које за се (5. 22.) бирају, гласају за посланике непосредно сви, који право имају. — 5 26. Пуномоћија избраних посланика прегледа скупштинска комисија од 18 посланика, а Скупштина сама решава јесу ли пономоћија и ивбори законити. — 5 36. Народни посланици нису дужни никоме одговарати