Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 1, Од Свето-Андрејске Скупштине до прогласа независности Србије : 1858-1878

СВЕТО-АНДРЕЈСКА НАР. СКУПШТИНА 37

за оно што на скупштини буду говорили. — 8 29. Заседања скупштине могу почети, кад има две трећине посланика на окупу. — Сем редовне, може се (5 35.) звати ванредна скупштина, но она неће смети ни у чему стати на пут сазиву и држању редовне народне скупштине. — 8 33. Предлоге своје за издање каквих закона подносиће Скупштина Савету. — На подносена закључења скупштине, имаће јој се благовремено одговорити. — Народни посланик не може (5 37.) за време Скупштине ни за што бити затворен, док скупштина не одобри, сем, ако буде на самом делу злочинства ухваћен, али се мора одмах искати одобрење да се у затвору задржи. — 5 39. Председништво са секретарима „водиће достатачно извод свију дјела скупштинских“ печатаће их и сваком посланику и свима земаљским властима даваће се иста печатана дјела скупштинска. Среске и окружне власти, сазиваће среске и варошке скупштине, и ту ће им овај извод дјелања Народне Скупштине прочитати „да тако сав народ добије вјерно и точно извјестије о свему што је у скупштини рађено“. И, најпосле : 5 40., По саслушању предложенија, којима се Народна Скупштина занимала, Књаз ће у сагласију са Савјетом, саслушавши предходно о томе мњеније Скупштине, издати указ, да дјелања Скупштине престану. Указ тај Савет ће доставити Скупштини, и по том ће Књаз или сам или средством представника свога беседом једном Скупштину закључити“.

А да би овај законски предлог понео свој печат, на крају је стављено: „Тако утврђено и проглашено на Народној Скупштини 8 децембра 1858 у Београду,, и уједно објављено у „Српским Новинама“, бр. 137. И ако су још две инстанције нужне биле. па да овај предлог Закона за Народну Скупштину буде закон т. ј. да га усвоји Савет и потврди Владалац — Народна Скупштина приступајући решавању овога питања, хтела је, како већ рекосмо, да дефинише свој положај и уздигне свој, дотле толико понижени ауторитет. И ако још не и формално, Скупштина је хтела на овај начин да определи своју важност и своју компетенцију, као „најстарија“ и „најсветија“ Установа у држави; а као „издајника народа“ означи свакога „ко се држању и слободној законитој радњи Скупштине противи“.

Остала права, која је Народна Скупштина за се у овом пројекту определила, садрже све главне моменте као: сазивање и држање Скупштине сваке године: непроменљивост главних закона „без предходног споразумљења са Нар. Скупштином“; право буџетско; одговорност министара; слободу избора са искључењем улажења у скупштину по положају, као дотле; унутрашње самостално прегледање посл. пуномоћија, па, чак се Скупштина могла затворити тек „пошто се предходно о томе саслуша мњеније Скупштине“, Савет је остао и даље формулатор Закона, али је иницијатива законодавна везана за Народну Скупштину.

Овако састављен закон, буде одмах достављен Савету да га и он прими, јер је по Уставу Савету то право припадало, и неокрњено остало. Државни Савет, после догађаја од 11. децембра, дотле непоколебив противник Скупштине и свега што је у њој било писмом својим од 18. дец. Хо 1666 јавља : „да је Совјет одобрио и привременом правленију на потврђење послао Закон о Скупштини, који је Скупштина сочинила“.

На ову радосну вест — јер је Скупштина у Савету гледала свога и тајног и јавног противника — члан скупштине Милован Јанковић узима реч и објашњава Скупштини да „народ, дошавши