Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 1, Од Свето-Андрејске Скупштине до прогласа независности Србије : 1858-1878

40 ЖИВ. ЖИВАНОВИЋ

„За утврђење ове установе и за неговање и развијање њена задатка у духу времена и правцу истинитих народних и земаљских користи, преставља се — осим других средстава — нарочито слобода штампе, као прво и најважније јемство, које се овде само у начелу изриче, имајући своја ближа опредељења у закону добити“.

Сад настаје један обрт у овом питању, о закону за Народну Скупштину, који је од необичног начелног значења при оцени рада Свето-Андрејске Скупштине.

Закон буде, са примедбама — изменама и допунама — Народне Скупштине поново достављен Савету. У писму скупштинском од 10 јануара, Скупштина, спроводећи закон натраг, уједно и протествује: „Што су у њеном пројекту закона о Скупштини, учињене многе суштаствене измене, противне народним интересима и, по овоме, Закон издан без њеног знања и одобрења“.

На правдање Савета, да „Савет није крив“, Скупштина не налажаше ни мало оправдања ни за Савет, који се, по мишљењу Скупштине: „тако мало стара, да се увери да ли се његова решења у тако важним народним стварима тачно и верно извршавају, него је — и невешт томе чинећи се — усвојио у закону о Скупштини измене које народ вређају“. Од овако опорог прекора није Савет могла заклонити ни његова дата изјава: да ће „још данас (10 јан.) сазвати главну седницу, у којој ће се са правитељством договорити, како да се закон за Скупштину удеси по жељи и изјављеним примедбама Народне Скупштине“.

Тако је Народна Скупштина на овоме важном питању дошла у сукоб и са Владом и са Саветом. Још је остао неизложен гневу Скупштине кнежев Местозаступник Стевча Михаиловић; јер докле су се бар до 6 јануара расправљала ова питања, он није био на том месту. Од тада се и он морао у то уплести, пошто је понова враћени Закон с допунама дошао пред њега.

Кнежев Местозаступник доиста упути Народној Скупштини, 12 јануара, а преко Милована Јанковића и своје примедбе на закон и нове скупштинске примедбе. Он је тражио пристанак од Скупштине: 1. Да се слободна штампа ни у начелу не уноси у састав закона о Скупштини, него да се само изда посебан закон за штампу, који опет да се без саслушања Скупштине не може променити;

2. Да се број посланика за Скупштину сведе на један од хиљаде пореских глава;у коме случају да се може променити и она тачка која одређује у колико ће се времена Скупштина одржати, па да се каже: да се Скупштина место сваке, држи сваке друге године; и

3. Да Попечитељи могу бити на свима састанцима скупштинским и извршивати свој објашњавајући глас.

Скупштина узме у претрес ове примедбе кнежева Местозаступника, и не попусти ни у једној од ове три тачке, и ако су прва и последња биле доиста умесне, и ако су чак те примедбе