Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 1, Од Свето-Андрејске Скупштине до прогласа независности Србије : 1858-1878

СВЕТО-АНДРЕЈСКА НАР. СКУПШТИНА 41

долазиле од њена бив. подпредседника и једномисленика, уз кога је као секретар стајао доскора духовни вођ Скупштине, Јеврем Грујић.

Односно присуства Министара у Скупштини — услава, без кога се данас не може ни замислити парламентаран рад — Скупштина дословице одговара овако: „де ће Скупштина, имајући верно представљати жеље, тежње и карактер народа, тачније и самосталније испуњавати задатке своје, ако попечитељи — барем још за неколико година — не буду имали право долазити на све састанке скупштине...“ и „да је већ доста попустила правитељству, те закључи: да више то чинити не може, него да остаје при своме последњем закључку, и замоли свога секретара да ово изјави даље куд треба“.

Ово је већ био ултиматум од стране Скупштине. Како 13 јануара 1859 „Српске Новине“ бр. 5. донеше и текст раније потврђенога закона, који је Народна Скупштина одбацила, то Андреја Стаменковић тода дана предложи и Скупштина, наравно, усвоји: „да се Савет умоли преко депутације, да се Закон о Скупштини неодложно и непремено дотера и потврди по изјављеним од стране Скупштине примедбама.

И овога пута Савет није дао да се на њега чека, или боље, Савет је желео да се зна, да он у свему овоме затезању није ни мало крив. Сама депутација доноси писмо Савета од 12. јан. Ме 47 којим јавља, да је у свему одобрио и приврем. правитељству на потврђење послао примедбе Скупштине у смотрењу новоизданог закона о Скупштини.

Из тих стопа, буде иста депутација упућена Књежевом Местозаступнику, с препоруком: да и њега замоли да се примедбе, које је Скупштина изјавила неодложно одобре. Овога пута донела је депутација успокојавајући одговор и уверење Кнежевога Местозаступника „да ће се све потпуно извршити“, Тако је и било.

Закон носи датум 14. јануара 1859; а сутра-дан, 15. јан., достављен је од стране Кнежевога Местозаступника Народној Скупштини. Ту је, по општој жељи, закон био прочитан, и Скупштина га овог пута прими „с надањем, да ће га прва идућа Скупштина још боље дотерати“.

__ Победа је била одлучна и потпуна. За карактеристику и времена и људи из Свето-Андрејске Скупштине, ми смо постање првога закона, разумемо првога слободоумног Закона о Народној Скупштини, донели овде у свима фазама и мучним препонама, кроз које је прошао.

Нису то били ни обични, ни мали захтеви и права, које је Народна Скупштина унела у свој закон од 8. децембра 1858, са доцнијим допунама од 9. јануара 1859. Немајући гаранција у „турском“ Уставу за се, јер се у њему о Нар. Скупштини у опште ништа и не помиње, а научена искуствима и патњама својих чланова за минулих 16 година, Народна Скупштина желела је и неодступно тражила, да бар своју потпуну самосталност законом огарантује. Кад је она слободна и самоопредељива, онда је и све друго лако