Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 1, Од Свето-Андрејске Скупштине до прогласа независности Србије : 1858-1878

МАЛОГОСПОИНСКА НАР, СКУПШТИНА 59

Аранђеловац, — све то на догледу Тополе, где у својој старој цркви почиваху кости Вождове. Не сведочи ли све ово, према фактима, да је и овде стари Господар дубоко мислио о Врховном Вожду, о своме покајању и о религиозном откупу греха! Потпуно исту такву цркву, као и у Аранђеловцу, од тесаног камена, и у то исте време (1859), наредио је Кнез да се подигне у Гор. Милановцу, за покој душе брата његова Милана Обреновића, војводе рудничког, поред кога се Милош и истакао, у војводству га заменио, примивши и презиме свога брата по мајци, које је доцније постало име и саме данастије „Обреновића“ (иначе „Теодоровића“, по оцу Милошеву Теодору из Средње Добриње у окр. ужичком).

И о породици Карађорђевој водио је кнез Милош стално старање. још 1835, по утишању „Милетине буне“, сећа се он Госпође Јелене Карађорђеве — Вождовице и одређује јој пензију у 500 талира. — Кад је и она са децом по смрги Карађорђевој, 1831 кренула из Хотина, Кнез је Вождовицу са синовима прихватио, упутио их на свој спахилук у Појани у Влашкој, где је остала све до 1840, када се, у пролеће (за владе Кнеза Михаила, по одласку Милошевом из Србије) насељава у Београду, а Вождовица је обасута нежном пажњом Кнегиње Љубице, но за мало: 21 јануара 1842 умрла је Госпођа Јелена, која у својој патријархалности није ни поимала величину свога положаја као прва владарка у Србији. Исте године, 1842, син је њен постао кнез.! Када се 1859 Кнез Милош вратио у Србију, он се опет сећа деце Карађорђеве: Савке и Стаменке и на Ђурђевдан 1859 одређује им пензију, свакој у 250 талира. (Финансије и Установе од М. П, стр. 427).

Најпосле, колико се Кнез Милош сећао, у име државне политике почињених грехова у прошлости, нека сведочи и овај случај опет из доба повратка у Србију. Кнез Михаило, световни човек, научен слободном кретању, изађе једног дана некуд у поље. Отац га потражи, и «ад сазна где је и да је сам, без пратње, он пошље катане да га одмах нађу и врате. У двору отац дочека сина прекором, како тако само сам иде које куда2 „А шта сам ја, бабо, коме учинио, да се имам чега бојати у пољуг“ „Ниси ти, али јесам ја“, одговори љутито Кнев Милош. Као што ће се даље видети, овај нехат, доиста је стао живота сина Милошева.

!' После овога обрта, Кнез Милош је, како Јов. Ристић прича, говорио: „Е, ове ће се две фамилије прети докле једна траје, а моја је, богме, тања“.