Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 1, Од Свето-Андрејске Скупштине до прогласа независности Србије : 1858-1878

58 ЖИВ. ЖИВАНОВИЋ

ж Ж ж

„И поздравивши преко посланика сав народ, светли кнез опрости сеи са Скупштином“, речи, којима се завршују „Протокол“ знамените „МалоГоспоинске Скупштине. Кад је пак дошао у Србију, у почетку ове 1859 год. Кнез је опет објавио својом прокламациом народу, у којој Стари Господар узвикује: „Народе, снаго моја!“ Све то сведочи да Милош Обреновић није напустио своју свагдашњу тактику, да се увек обраћа народу и да је само с њиме у додиру.

Прешавши на Радујевцу из Влашке у Србију, Кнез није пошао најпречим путем зв Београд. Напротив, он је у престоницу дошао веома заобилазним путем, од Неготина Књажевцу (Гургусовцу), одатле на Алексинац и даље све низ Поморавље до Смедерева, па у Београд. Тако је прошао Источну Србију.

Чим се мало одморио, кнез Милош у лето 1859 крене да обиђе и Западну Србију, а у првом реду њено срце: Шумадију, огњиште слободе и оба Устанка.

Ми ћемо се зауставити овде само на посетама два, иначе мала места. То су Варварин и варошица Врбица, од кнежеве посете названа: Аранђеловац:, према арханђелу Михаилу „летњем“. Зашто је овај назив изабрат изложићемо мало ниже.

На овим се двама местима устављамо с тог', што извесни поступци киежеви, у ова два мала места, одају његова нарочита душевна расположења, Та расположења откривају и дубине душе старога кнеза. У Варварину и у њиме прекрштеном Аранђеловцу, Кнез се, изгледа по свему што знамо, и што ћемо. виже навести, сећа својега дела: убиства Ђорђа Петровића-Карађорђа, који је под убилачким оруђем савршио свој и славним мучни живот у ноћи између 12 и 13 јула или тачно у зору тога дана, 1817 године у Радовањскоме лугу, у окр. смедеревском, као гост Вујице Вулићевића, на његовом тамошњем трлу, где се склонио дошавши из Хотана у Русији, са познатим намерама, да у вези са Хетеријом понова креће хришћански устанак противу Турака.

Наредба кнеза Милоша да се Карађорђе лиши живота прекинула јен те Карађорђеве намере, заједно са животом Врховнога Вожда.

Изгледа да је годинама обремењен стари Господар, при повратку у Отаџбину, једном ногом већу гробу, желео да, у обновљеној срећи, што боље помири своју душу са својим највећим грехом, убиством кума свога Карађорђа, које је учинио, без сумње, под великом претњом везира у граду, дакле из неодољиве политичке нужде.

При своме путу, у Варварину је дочекан сјајно, као већ и свуда, он је у вече отпочинуо и цела се свита смирила, па и млади митрополит Михаило, који је кнеза на томе путу пратио и свуда архијерејску службу одслуживао, којој је иначе врло побожни кнез увек присуствовао и због Бога, коме се усрдно увек молио, и због народа. коме се увек обраћао. На један пут ађутант кнежев долази доцкан у вече и раскомоћеног митрополита зове Кнезу. Кнез отпоче одмах разговор с њиме о битци на Варварину под Карађорђем и стане избрајати све старешине који су, као и он, били ту с војском... „Р био је ту, попо, и Господар Ђорђе, који је руководио битку. То није био човек, већ лаф, и ето, попо, и њега убисмо! Али тако је морало бити и није се имало куд, а Бог нек нам опрости грех“. Данашња црква у Варварину никла је дарежљивошћу кнежевом, после те посете и исповести. То је митрополит Михаило причо доцније, а ми знамо о овоме преко патријарха Димитрија, коме је Митрополит лично причао.

У Аранђеловцу Кнез не говори ништа о Карађорђу. Али заповеда да се о његову трошку подигне црква ту, и да она слави Св. Аранђела летњег (дан смрти Карађорђеве) а варошица Врбицаз да се назове по нмену истога свеца:

1 Писац је тада, као мало дете био на дочеку горе, на Киселој Води, где је Кнез одсео. Али, старог Кнеза, који је из затворених кола кроз прозор качкетом поздрављао народ, није, нажалост, видео.

2 Први почетци вар. Врбице су на југо-источном крају. уз поток Балабанац, на друму ва Рисовачу. Она је посве нова општина, која се доцније проширила ка Киселој Води, а постала је насељавањем из суседних села, у сред атара околног села Вел. Врбице.