Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 3, Краљевско намесништво по абдикацији краља Милана и прва половина владавине краља Александра I : 1889-1897.

б = ЖИВ. ЖИВАНОВИЋ

Необичан је то бао стицај, да су после Милоша сва три владаоца Обреновића: Михаило (1840), Милан (1868) и Александар (1889) своју владавину отпочињали, не одмах они лично, већ им је увек претходило Намесништво. '

Ова околност садржава у себи ту жалосну историјску истину: да су сва три следећа Обреновића, сем Милоша, ступала на престо увек после једнога необичног догађаја. Михаило (за прве своје владе) после принудног силаска с престола и „Отреченија“ (абдикације) свог оца; Милан после насилне смрти свога стрица Михаила; а Александар после драматичне абдикације свога оца Милана. Мирни и природни ред наслеђа, у току 19. века није у Србији тако рећи ни постојао, сем једино 1860. између Милоша и сина му Михаила. (Књига 1. стр. 60.).

Тако је по абдикацији Краља Милана (22. фебруара 1889.) син његов Александар по праву наследства Краљ Србије, но као малолетан отпочео је номинално своју владалачку каријеру. Краљевску власт примило је Краљевско Намесништво, како смо то изложили у Књизи П овога дела (стр. 396.) и како ћемо још ближе податке изнети на првим листовима ове Књиге Ш.

Тиме улазимо у доба владавине последњег Обреновића које доба за прве четири године испуњава Краљевско Намесништво наименовано на дан абдикације Краља Милана.

При излагању узрока, који су довели до абдикације Краља Милана и по исцрпном оцењивању његове владавине, која је, поред успеха у својој првој половини, донела нарочито од 1880 године, толике унутрашње и спољашње неуспехе, — ми смо могли с разлогом и са бољим надама, које су у моменту абдикације и поводом ње лебделе у души целога народа, закључити своју књигу |. (стр. 410). овим речима: „У историји Србије беше преврнут један нов чист лист. Сваки се надао да ће на њему за владе Александра ! Обреновића У. бити исписани срећнији догађаји, од оних који се збише за владе оца његова Краља Милана, кога, како изгледаше нестајаше сасвим са јавне позорнице у Србији“.

И ако су све наде и појединаца и целога једног народа, нешто по природи својој најнереалније, изгледаше доиста, да се онеу новој периоди почињу и остварквати.

Место пертурбација за владавине Краља Милава, настајаше под Намесништвом доба релативно мирне и правилне парламентарне владавине. Радикална Странка дотле гоњена и запостављана

1 Намесништва из 1839. и 1868. носила су званичну титулу: „Намесништво књажевског достојанства“, а тек при стварању Устава од 1888. називље се просто „Краљевско Намесништво“. Писац, као секретар ужег Уставотворног Одбора у 1888 зна, да је ова ивмена у називу Намесништва са изостављањем „достојанства“ усвојена у новом називу настојавањем Краља Милана. Он је при том умесно образложавао, да је за вазалства Србије сматрано да је кнежевско „достојанство“ нешто, што је султан подаривао српским Кнежевима тек својим бератом, што се и на Намесништва преносило. У независној Србији, као Краљевини, када је створен Устав од 1888, то је подаривано „достојанство“ отпало како за владаоце тако и за њихова Намесништва.