Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 3, Краљевско намесништво по абдикацији краља Милана и прва половина владавине краља Александра I : 1889-1897.

ПРЕДГОВОР 7

постаје носилац власти, а у својим бираним Скупштинама неоспорна парламентарна већина, из које су произилазиле хомогене Радикалне Владе. Послови државни теку правилно, и ако не без инцидената, који су у Србији изгледа неизбежни; и многи наслеђени поремећаји постепено се отклањају и одношаји регулишу новим законима. Али, као по некој фаталности, наслеђене Краљевске дворске распре које нису престале и после развода брака између Краља Милана и Краљице Наталије, задају и после абдикације великих брига и Намесништву и Влади, док и ови одношаји нису, у току 1890 и 91. нешто милом а нешто силом, скинути с дневнога реда. Ипак су од свега тога остајале клице, које су периодично понова избијале час у јавности, часу влади, часу Скупштинама и бацале своје одсеве на целокупну ситуацију, док се све није свршило „свечаним“ декларацијама Краља Милана: да неће долазити у Србију, чијег се и држављанства чак одриче, чему следује и привудно удаљење и Краљице Наталије из Србије.

За више од три године, сви се одношаји, за Намесништва често пуга као што ћемо видети и жртвовањем његових бољих уверења, почињу срећно сталожавати, све и да је савремена, нарочито Либерална опозиција показивала знаке незадовољства, док је Напредњачка, у лицу својих малобројних представника у Скупштини и у штампи, исто тако искоришћавала сваку прилику на начин, како би се што више уштрба нанело представницима политичких власти свију категорија, ма и без стварног успеха. Партијски контрасти били су наравно стално осетни, али они нису могли скре нути по абдикацији засновани правац.

Тако су, као што ће се даље све боље видети, текле политичке прилике, све до изненадне смрти другога Краљевског Намесника 4. јуна, 1892. којој, по првој четвртини четврте године Намесништва, беше намењено, да буде узрок судбоносним кризама, од · којих је као прва била промена владе. Радикалну владу одмењује

Либерална. Но и то бива тек после поновљених лојалних покушаја од стране нарочито првог Намесника да се — како је први Намесник желео —- извесни погледи, пре избора трећег Намесника разбистре.

Кризе, отпочете променом владе, и праћене партијским хрвањем у борби око избора, и којима је и једна и друга страна те жила добити скупштинску већину, имале су привидан прекид у новој државној кризи, која је донела „Први Април“ 1893. кога је дана извршено насилно збачење Краљевога Намесништва пре истека његова уставног мандата, и једновремено и исто тако и неуставно проглашење још непунолетног Краља, којим он врже на себе краљевску власт, уз силни и необуздани аплауз Радикалне Странке.

Тога необичног дана, и кроз један револуционаран акт, који је био поиздаље спремљена Дворска Револуција, — или како ју је Јов. Ристић назвао „Завера од првог априла“ — почиње и лична владавина Краља Александра 1. Обреновића У. Млади Краљ почиње своју, помоћу преторијанства узурпирану власт, поновним, привидно неоспорним наслоном на Радикалну Странку, из чије