Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 3, Краљевско намесништво по абдикацији краља Милана и прва половина владавине краља Александра I : 1889-1897.

102 жив. ЖИВАНОВИЋ

„Ово је мој дан!“ узвикнула је Краљица Наталија, кад је поново прешла праг својега стана. Она је имала доиста узрока да " буде задовољна. Намера, да се она силом удали из Београда, осујећена је видним отпором светине, у којој су и угледни грађани из чаршије узели удела; она се у некој врсти триумфа вратила тамо, одакле је морала поћи под принудом власти и наредбе Министра унутр. дела издате по одлуци владе. Тај триумф бивше Краљице плаћен је и једним животом и крвљу, наравно оних, који, по сили закона, који гомилама управљају и не знају за што су управо и дошли ту да се одупру и самој оружаној сили, па и да погину! Јер чак и код свеснијег, виђенијег дела грађана, које је активно узело учешћа, као и код онога дела, која је са стране гледао па или протестовао или одобравао, није било на чисто: да ли све то потиче више из мржње према Краљу Милану или из симпатије према Краљици Наталији, јер су се та два осећаја овде укрштала.

Једно је ипак, као резултат покрета од 6. маја, било сигурно: влада је, у својој намери да удали Краљицу Наталију, претрпела мали пораз, која је уједно за бив. Краљицу значио успех :.

По себи се разуме, да на овоме није могло остати.

Одмах исте ноћи, између 6. и 7. маја, настала су озбиљна саветовања у влади, уз садејство Намесништва, које је тек пред одлуку која се минулога дана имала извршити, дало потврду на резолуцију од 30. марта, ма да је та потврда носила датум 91. марта. Мислило се да пе просто усвајање те резолуције у Скупштини бити довољан миг за бившу Краљицу да изведе нужне консеквенције. Али догађаји од 6. маја дали су целој афери други вил.

Резултат саветовања те ноћи био је кратак и јасан: да су трашњи дан не затече Краљицу Наталију у Београду. Увече са тим дошло је (6. маја) и до промене дотадашњег мин. војног пуковника Раше Милетића који је и иначе био дошао у лични сукоб са трећим Намесником, Белимарковићем. До наласка кандидата за министра војног, буде узет за заступника министра војног, дугогодишњи начелник опште војног оделења пуковник Младен Јанковић, човек тихе нарави и неодлучан, коме је већ идућег дана (7. маја) следовао као мин. војни, коњички пуковник Јован Прапорчетовић, дотле командант моравске дивизијске области у Нишу.

Наређено је, и у току ноћи наредба и извршена, да у зору 7. маја изађе сва војска, која је од куће Краљице Наталије до жељезничке станице направила шпалир. Међутим управитељ вароши, са истим лицима као и јуче, отишао је да Краљицу позове да се крене на пут. Ноу кући којаје имала тврду капију, није се могло с улице ући те с тога из дворишта суседне куће (бр. 85. кућа

1 За то су, после пег дана, 11. меја, оба главна извршноца министарске наредбе: управитељ вароши Веља М. Тодоровић и ичспектор министарства, стављени

у пенсију. Но, као што ћемо видсти, њине муке још нису биле престале. Они су имали да своје неуспело дело прво доврше, па после за неуспех да осете.