Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 3, Краљевско намесништво по абдикацији краља Милана и прва половина владавине краља Александра I : 1889-1897.

134 жив. ЖИВАНОВИЋ

али би било уставне кризе. Шта ондаг А да је та опасност лебдела пред очима и првог Намесника, то смо напред већ казали. На случај неспоразума, или недостатка добре воље са стране радикалне, Први Намесник би с правом видео рђав смерна тој страни, коме одупрети се свима легалним средствима, било би не само право, но и дужност Намесништва.

Да ли ће наступити тај фатални случај

Већ овај и овакав исход прве измене мисли између првога Намесника и Председника министарства, није био много окуражавајући, и сам собом гонио је првога Намесника, да претпостави могућност и те евентуалности, да се са Радикалном Странком мора кидати. Никола Пашић није био човек, који се могао заклањати за непознавање одношаја у својој Странци, па да је, с тога онакав, или тачније рећи никакав, одговор дао првом Намеснику. Остала би још и лична скромност, да Председник министарства не може да. се изражава о кандидацији за трећег Намесника, пошто је евентуално и сам кандидат. Разлика би била само у томе: да ли само свој или и странкинг Јер у првом случају Председник Мивистарства остао би дужан одговора из једних, а у другом из других по“ буда. У сваком случају од овога тренутка пошто је сазнао мишљење првог Намесника и важност коју он на то полаже, настала је дуж ност за Председника Министарства да у самој Странци ово питање изнесе на претрес. Да ли је он то учинио, као и коме, ми наравно не можемо знати. |

Доста то: да кад је први Намесник и идући пут потражио одговор на своје поновљено питање, био је исто онако обавештен, као и први пут. Председник Министарства и тада није знао „ни: шта“, није могао узети на себе ништа. Све је то била и остала ствар саме Народне Скупштине, а кад се она састане, видеће се...

Било је, дакле, јасно, да се са радикалне стране избегава свако расправљање о овом важном питању; а први Намесник није, наравно, ни могао ни хтео сазивати какве шире конференције радикалне. Оно, што би Председник министарства и вођ Странке казао, било је довољно компетентно да је с тим ваљало рачунати, као са изразом целе Радикалне Странке. Њени први људи, ако су т. ј. с Пашићем измењали мисли, желели су, изгледа, да имају одрешене руке. Да ли је то било опет из личне скромности свакога од њих, или из прецењивања своје моћи, да су могли тако игнорисати и један справедљив захтев Намесниаштва — то нека остане нерешено. Ти мотиви и не утичу на резултат, а резултат је свега овог сондирања од стране првог Намесника био тај: да је и он од тад са неповерењем гледао на ту страну, и одсудно се почео старати да се нађе начина како би се предохранио од препада и изненађења. Други Намесник био је, као што већ знамо, још са самог почетка вазда на опрези, где год се тицало радикала; али то није значило, да је ма какво нагло преламање = једиви и најпаметнији начин решења једног питања од огромне важности. С тога први Намесник није ни улазио у ове друге, он

<