Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 3, Краљевско намесништво по абдикацији краља Милана и прва половина владавине краља Александра I : 1889-1897.

КРАЉЕВСКО НАМЕСНИШТВО 188

За тим са нагласком и збиљом први Намесник је на следећи начин дефинисао и свој и Намесништва положај у том преважном питању, које је на дневном реду:

Ја знам — говорио је Ристић Пашићу — да је избор Намесника чисто ствар Народне Скупштине и њено право. То право скупштинско и не мисли нико сужавати. Али нас три Намесника, на својим уставним положајима, представљамо једну уставну вољу. А да би је и од сад хармонично представљати могли, нужно је да тај наш трећи друг буде, колико толико лично и по начину схватања наше мисије, сродан. То је и у интересу послова и дужности које Намесништво врши. Отуда ћете признати, да је и оправдано наше интересовање за исход ове ствари, и умесан наш захтев, у толико да сазнамо, не једну личност, још мање да је наметемо Народној Скупштини, већ да сазнамо онај круг личности, из којега ће произаћи трећи Намесник.

Председиик Министарства остао је при свом негативном одговору, да ни он ни Влада то не могу знати, но да је то чисто ствар скупштинска.

На овоме се свршио први разговор између првога Намесника и Председника Министарства, с тим, да је Председник Министарства понова умољен, да о овоме размисли и са својима се споразуме, како би који идући пут ово питање, по општу корист, могло бити изведено на чисто.

Јов. Ристић, од кога је писац све ово и сазнао, причајући о овом разговору, додао је, да је он у том ужем кругу кандидата замишљао: Саву Грујића, Николу Пашића, др. Лазара Докића и Петра Велимировића, дакле признате прве људе Радикалне Странке. Захтев првог Намесника није према томе био никакво присиљавање савести посланичке, нити сужење права Народне Скупштине. М легална тежња Странке, да има свога човека у Намесништву и тежња Намесништва да сва три Намесника што боље „представљају једну вољу“ срели би се и помирили би се, у којој од поменутих личности, од којих, као што свак зна, и није било озбиљнијих кандидата у целој Странци. У њима је Ристић знао људе од такта и довољне рутине у службеним пословима, који би се при вршењу дужности, и према својим годинама и према темпераменту вероватно умели еманциповати од партизанства и неодговорних клупских претенсија, које су још и могле допирати до кабинета министарских, али не и до кабинета Краљевског Намесништва. Ристић се с правом бојао, да се, по тежњи крајних елемената, о којима је напред била реч, у средини Намесништва не нађе, не Краљевски Намесник, но какав изасланик и егзекутор радикалног клуба, који би, у датим приликама, доиста могао „укочити точак“ највиших државних функција и сурвати све у недогледну кризу, којој се онда не би-могао-крај_ни_исход догледати. Довољно је само имати на уму, да је за пуноважност буди ког државног акта,

који подлежи потврди Круне, нуждан потпис сва три Намесника. Ако тај потпис откаже ма који од њих, нема највише потврде —