Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 3, Краљевско намесништво по абдикацији краља Милана и прва половина владавине краља Александра I : 1889-1897.

КРАЉЕВСКО НАМЕСНИШТВО (1889—1893)

Сишавши с престола 22. фебруара 1889. године, краљ Милан је, као што смо у Књизи П. изнели, на основу Устава од 1888. год. наименовао Краљевско Намесништво, које су састављали: Јован Ристић, Председник Министарства у пенсији, и генерали: Коста С. Протић и Јован Белимарковић.

Примивши краљевску власт у самом моменту абдикације бившега Краља, у новом двору, нови Краљевски Намесници одмах су положили и заклетву — да ће „савесно вршити своје намесничке дужности, на корист Отаџбини и престолу, да ће бити верни Краљу Александру 1. чувајући са оданошћу његов краљевски престо“, и „да ћемо владати по Уставу и законима земаљским“. Тако је учињено, пошто није, при абдикацији, било присутне Народне Скупштине, да Намесници пред њом заклетву положе. С тога је цела заклетва чији је садржај према чл. 67 Устава, са потписом Наме_ сника и овером чинодејствујушћег свештеника објављена у Службеним Новинама (бр. 42, од 1889), као и остали акти о преносу краљевске власти, о којима је била реч у књ. П.

Од тога тренутка Краљевски Намесници, са Јов. Ристићем на челу, предузели су самостално крму државну, и пре но што ће приступити образовању нове владе, објавили су то заузеће краљевске власти Прокламацијом, која и ако датирана 22. фебруара", објављена је у бр. 48. „Срп. Нов.“ од 24. фебруара, из које износимо следеће мисли:

1 Писац вративши се с пута, куда је ишао по службеном послу, са још једни = другом, у Париз, Брисел, Копенхаген и др., и као што је у једној примедби у књ; П, речено, десио се у Београду о абдикаџији, био је и 23. фебруара код Јов. Ристића, сада првог Намесника. Ристић га је узвао у свој кабинет, и у присуству Јов, Бошковића, проф. Вел. Школе, прочитао је текст припремљене прокламације. По прочитању, обратиће се Бошковићу с питањем: има ли што да примети (но не са филолошког гледишта) додаде: „Кажите слободно г. Бошковићу, нема ништа што би ви овде могли рећи а 'што г. Живановић не би могао као мој пријатељ чути.“ Сем примедбе око једне речи, није ништа у привременој прокламацији из-

мењено, Тако је она сутра дан, као државни акт, угледала света, коју у изводу саопштавамо.