Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 3, Краљевско намесништво по абдикацији краља Милана и прва половина владавине краља Александра I : 1889-1897.

148 | жив. ЖИВАНОВИЋ.

хвата нешто и развој радикализма и његову владавину под На-

месништвом.

Радикална Странка таква је једна појава у животу и развоју српскога народа, да, ма колико сео њој говорило, увек остаје чудних, необјашњивих места, да је свако објашњење као и довођење у везу старога са новим, само од користи. Кадсе, пак једно

овако дело пише онда је та потреба, у толикој мери категоричка, да је опасност да се увек може казати мање, а никад сувише.

ХХ.

Под промењеним приликама. — После неких дванаест година, дошла је сада Либерална Странка сама и чиста на управу земље. То су биле дванаест бурних година, од 1880. пуних потреса, бура сваке врсте и борбе на живот и смрт. Ту су борбу, у главноме, водили Краљ Милан и Напредњаци с једне, а Радикали с друге стране. За то дуго време, Либерали се само једном, и то за кратко јављају, на управи земље. То је за оних шест и по месеци (1887) за време Савезне Владе. (Књ. П. стр, 324). То је све, па и тада без успеха, пошто се и тај Савез разбио и Либерали су се понова вратили у незавидан положај опозиције, у којој су остали даљих пет година, све до 9. августа 1892. год.

За то дуго време од дванаест година, Странка је пре опадала, но што је напредовала. То није било ни њеном кривицом, нити са недостатка у њеном кретању и раду. Такав је био стицај прилика, које су настале од 1880. од којих је патила Либерална Странка. За њену несрећу, онда, кад су се Напредњаци ускоро били компромитовали, јавила се на позорници већ бујна Радикална Странка која је одмах у се примили све свеже елементе који би иначе пришли Либералној Странци. Да би судба ове Странке још трагичнија била, она је и сама, на изборима 1882 паим 1885. помагала успех радикални. После буне (1888.) и Сливнице (1885.), када су посрнуле биле прво Радикална, па Напредна Странкаи када је био тај т. зв. „Психолошки моменат“ за долазак на управу, и тиме за нов полет Либералне Странке, Краљ Милан, после скоро свршених преговора, разби (у марту (1886) и ту комбинацију. (Књ. П. стр. 297). Његова давнашња ненаклоност према Либералима и овога је пута одржала победу, на ненакнадиму штету Либ. Странке, „Споразум“ са Радикалном Странком следовао је томе узастопце, а идуће године и заједничка појава на влади, са исходом, који из Књиге П. _већ знамо. Непроменљива ситуација Либ. Странке и даље је продужена, до абдикације, када је, позивом Јов. Ристића у Намесништво, Странка лишена и својега дотадашњег мудрог вођства, које има ту несумњиву заслугу, да је умело сачувати Странку од сваких понижења, опасности и погибије за све минуле године погибаоне борбе, каква је вођена у Србији. |

Остављајући личне некоректности (које су се јављале према бив. вођи и које ће се јављати, и о којима ће бити увек реч на

_